Ptica mora da leti, čovek mora da sanja. Moj prijatelj Sergiu i ja smo se bližili svom snu. Monahinja Kelsang Namtso je takođe bila nadomak ostvarenja svoga sna. Jednog jesenjeg jutra, visoko u Himalajima.

Poslednja baza pred vrh Čo Oju se nalazila u bilizini Nangpa La prolaza. Neki su zbog toga smatrali da Tirkizna Boginja i nije neki planinarski izazov. Kroz Nangpa su tog jutra prolazile izbleglice sa Tibeta. 

Za nas, jutro je donelo konačni ispit. Sneg i led Čo Oju nas je izazivao samo zato što postoji. Bili smo zahvalni Edmundu Hilariju što je tako jezgrovito opisao srž alpinističkog duha. Za stotinu promrzlih ljudi koji su se kao tanka nit nade nazirali u daljini, Čo Oju je bila strašna boginja kojoj su se molili da ih propusti kroz Nangpa La.

Uspon je bio veoma naporan. Redak vazduh nas je brzo iscrpljivao, a nismo imali boce sa kiseonikom. Klesao sam rukohvat u ledu, a glečer se svetio posipajući me snežnom prašinom koja me  je štipala za jagodice. Dahtao sam u obrazinu pernate jakne i čudio se vrelini od koje sam se znojio, osam hiljada metara visoko u planini. Ispod nas, nazirala se kolona promzlih ljudi. Vijugali su uz glečer, tražeći najlakši put kroz snežnu prtinu.

Na poslednjem odmorištu, Sergiu je dahtao kao štenac. Uspeo sam da se nasmejem i potapšem svog prijatelja. Iako smo bili iscprljeni od visine, hladnoće i vetra osećali smo kako nas magija vuče ka vrhu. Krenuli smo polako, kao u snu, kao na usporenom snimku. Ispod nas, izbeglice su gotovo prešle prevoj. Malena Kelsang je ohrabrivala svoje sunarodnike i smešila im se, zarumenjenih obraza. Srce im je tuklo od uzbuđenja, a ljubav i želja da vide Dalaj Lamu, gonila ih je kroz smetove. Duh nas je vodio, telo se pokoravalo.

Konačno, napredak više nismo merili metrima, već koracima, ukočenim prstima. Stupili smo u san, popeli smo se na vrh. Sergiu je skinuo kapuljaču, poljubili smo se i zagrlili. Obojica smo žmirkali na podnevnom suncu i trajali kroz tihu ekstazu. Nadao sam se da ću imati snage da urliknem, snage da se smejem, snage da se radujem.

A onda se rafal prolomio dolinom i jezom ispunio naš svet. Jurnuli smo niz stenu, ka bazi. Figure vojnika su se pojavile na grebenu. Pucali su na kolonu, kao da love pacove, kao da love zečeve. Kao zamađijana, kolona je nastavila svoj put. Za njih meci nisu bili važni, već jedino hodočasnički san. Sledeći rafal se primakao koloni. Sergiju je već bio blizu podnožja i grabio je kameru. Kolona je potrčala, sporo, sporije od metaka. 

Metak je obojio glečer u crveno i mlada monahinja Kelsang Namtso se srušila u sneg. Njene oči su gledale u nebo, a njena duša se uspinjala u nebesa. 

Kao da ih je vetar sa Čo Oju raspršio, kolona izbeglica se raspala. Unezvereni ljudi preplavili su naš logor. Kao vuci, kineski vojnici su ih pratili i obrušavali se na one koji su zaostajali. Osećao sam bes i nemoć. Pogledao sam ka vrhu i osetio da mi čitava planina leži na grudima, pritiska vrat. Soptao sam na retkom himalajskom vazduhu, suviše skamenjen da bih plakao. Pucnji su i dalje odjekivali, glečer je krvario.

Osvrtao sam se oko sebe u neverici. Iz mog stomaka putovao je bol. Iz mojih slepoočnica udarala je opijenost pobede. Stapali su se u kuglu patnje, u centralnoj čakri, u mom pleksusu. Želeo sam da udahnem vazduh, da udahnem nadu, ali su vriska dece i štektanje mitraljeza sekli preko moje duše.

Posada logora je posmatrala jesenji dan u planini. Kineski vojnici su bili samo smetnja, jedna od nepogoda. Alpinisti su lenjo ispijali kafu, nadali se da mogu da ostanu nevidljivi za jarosne vojnike. Niko nije podigao palog, niko nije nahranio gladnog, niko nije sklonio progonjenog.

Zatekao sam Sergiu kako daje dvopek mališanu i upućuje izbeglice kuda da izmaknu vojnicima, kako da se dokopaju Nepala. Nisam imao snage da urliknem, snage da zaplačem, snage da tugujem.

Bol i užas su tukli kroz moje vratne žile, ali sam se probio, kao kroz led, i pridružio se Sergiu. Od tanke niti nade, stotinak hodočasnika, osmoro je ostalo u snegu. Tridesetoro su uhvatili kineski vojnici i kao stoku vratili na Tibet. Polovina je pronašla put do obližnjeg mesta, iako su usput umirali.

Dan se bližio kraju, ali sam osećao da on ne može proći. Sergiu i ja smo odlučili da ne ćutimo. Jedino tako smo mogli da spasemo naše duše i na neki način uzvratimo Tirkiznoj Boginji.

* * *
Posvećeno Matei Sergiu i Gavan Aleksandru, dvojici rumunskih alpinista koji su snimili masakr u Nangpa La prevoju i tako naterali kinesku vladu da prizna zločin, kao i drugim alpinistima koji nisu ćutali.

Posvećeno monahinji Kelsang Namtso koja je u sedamnaestoj godini napustila telo, koje je ostalo u glečeru, osam hiljada metara visoko, u Himalajima.