NA DUNAVU

 
ispod Karaburme osluškujući nemi razgovor Germana sa Skordiscima

 
1.
Izmeđ
crne šume
i
crne vode
rađa se
univerzum
čiju  gordu samoću
tek
košava
pomete
čitajući putopis
valova.

 

 
2.
Ne ume više
biti suza
zidinama
čije su oči
presušile.
Ponire
od stida
i patnje
u Ad.
Crnu rupu
savesti ljudske.
Ne zna više kako
da oplodi
pepeo
sažeženih ognjišta,
cigle
prahom nazvane.
Na obali pustoj
samo
glas tihi
mesečevog oka.


BLESAK NOSTALGIJE

 
Otrgla se na tren
tišini i zaboravu svakodnevice.
Doplovila mi krvotokom
iz daljine
zemlja moje čežnje.
Čujem je u prozračnoj magli.
Vidim
lipe šum
pev zrikavca
prsku oraha
A onda
sve opet je tišina,
kad sneg padne
po putevima,
krovovima
i po mojoj duši.

 
IZ DNEVNIKA PANONSKOG BRODOLOMNIKA

 
Svetlost tone
u vapaju
luka.
Hodam po dnu
školjke na dlan
dozivajući.
Zaboravljam:
unutra sam
biserom zatočena.
Voda  odbeže
od sebe same.
Plimu zaman čekam
ne znajuć tajnu
korala
navigare necesse est,
uprkos kormilu.

(C) 2006 Neda Kovačević