|
Pronašao sam još jedan zagubljeni EF prolog pa reko' da ga podelim...
Ратница - аутор Никола Буљ - 13. Новембар 2006. Пролог
Сув источни ветар је носио у свом суровом загрљају мирис далеких снежних врхова, остављајући за собом пустош на пашњацима и мраз на гранама дрвећа скоро целе Горње земље. Сунце је сијало високо на небу, али без праве снаге у овим зимским месецима, скоро свако мало скривено масивним црним облаком који би протутњао једрећи на крилима висинских ветрова. Горе, високо, мећаве су већ ухватиле планине у своје канџе, али овде у нижим крајевима, где су се шуме састајале са реком, снега још увек није било, бар не оног правог, иако се студен свакоме одавно увукла у кости и потпалила ватру на огњишту. Одоздо, из удаљене долине, где је још владала топла позна јесен, вијугаво се успињао танак конац пута тик уз брзу планинску реку, пратећи њене окуке, верући се по стењу и около њега, пробијајући шумарке и крчевине. Са једне стрена пута, тик изнад Плавог језера, које је заправо више људским рукама изазвано проширење реке, на некадашњем стрњишту и ветрометини, дизало се сада мало село. Једва тридесет камених кућа, до пола скривених под земљом, покривених крововима од суве траве повезане жилама, са тешким дрвеним капцима на сваком прозору и танким струком дима који је уморном путнику показивао пут када корак отежа и наде понестане.
Село су његови житељи, добри и вредни људи навикли на једноставан живот на овим висинама, звали Тина, по реци која им је доносила живот. Знали су они да се и река и село на другим местима називају неким другим, страним именима, али нису марили. Река је прво протицала кроз њихово село, они су је први пили, први јој име дали. Живели су углавном од стоке, ситне али жилаве планинске врсте крава, оваца и коза. Њихови пси овчари, са својим карактеристичним реским лавежом и пожртвовањем у борби са планинским вуковима, били су на далеко познати и цењени. Имали су дакако, простране зимске и летње пашњаке, скоро неограничено пространство под планином, које су делили са још једва шаком сеоца разасутих по Горњој земљи попут капљица растопљеног воска које ветар разбаца по прашини. Неки од њих су узгајали и воће, али са мање успеха, јер је зима трајала овде дуго, а лето кратко, и свако воће је рађало слабо и ситно. Све што нису могли сами да узгоје, набављали су на тромесечном вашару на рубу долине, где би се састајали житељи свих села, и мењали робу за робу, тек понекад, за краљевске новчиће, који јесу били вредни, али нису могли да се једу, и мало су значили у овим крајевима. Међутим, ако би ко помислио да је овај крај потпуно забачен и ван свих токова, преварио би се, јер пре свега, сваки певач је жудео да обиђе планине Горње земље и нађе извор Тине, Змајеву пећину и друге начини песму о стварима које је ретко ко видео. Јер, горе изнад села, пут се завршавао на огромној голој стени која се наднела над бездан, на месту где је некада стајао јуначки град Корал, који је давно, толико давно да су се само певачи још заиста сећали тих догађаја, основао Седрик, први громовник. А још даље изнад ветром испраних рушевина Корала, негде у снегом окованим крајевима, спавао је Змај. Или више њих, нико није тачно знао колико их горе живи. Знало се само да су ту. Повремено, отели би неку младу и лепу девојку, и одвели је да живи са њима на голој стени у планини. Сећања старих говоре да се само једна вратила, Колен, кажу да се звала, али ни она није могла да прежали растанак са Змајем, и сигурно би јадница и душу испустила да на крају, упркос свим покушајима родбине да је задржи, није отишла назад своме драгом. Многи се млади певач упитао какав утицај Змај има на те изгубљене душе, и покушао да пронађе пећину, али се исто тако и вратио без успеха. Ако је неки и пронашао, није се вратио да посведочи о том херојском чину. Негде између стене, и изгубљених пећина у врлетима планине, налазио се извор Тине, чаробно место где је живи лед избијао из напукнуте стене и сакупљао се у кристалном језерцу, одакле је касније полако цурио преко света као једна од најпоноснијих и најчистијих река Горње и Доње земље заједно. Кажу, они што су га видели и задржали ум да о томе причају, да је тако бистро да је немогуће одмерити му дубину, а ни најдужи конопац са каменом на крају никад није дотакао дно, а тако хладно, да се и о подневу измаглица диже изнад глатке и мирне површине. Малобројни срећници су успели да остваре сан многих у краљевству, и у освит зоре ухвате непримећени погледом горску вилу која се купа. Још је мањи број оних који су кришом успели да јој украду кошуљу и тако је заувек приграбе. Или барем док не побегне првом указаном приликом, и врати се у врлети горе.
Тако да видите, село Тина је увек, па чак и у овако окрутним зимским временима, имало своје посетиоце, а они су били из разних крајева, блиских и далеких, и разних нарави и намера. Па ипак, баш ове зиме, нешто се променило. Вукови су чешће нападали овце, месец је скоро свако вече плакао заоденут у крваву копрену, а тек два певача су прошла кроз село, одседајући наравно код старог Рагнара, мудрог вође целог села. Мудри вођа је наравно држао крчму, која се по њему звала "Код Рагнара", мада су је у обести неки сељани знали звати и "Код Јарца". Само понекад додуше, и никад пред њим. Јер, стари Рагнар, ни мало није личио на јарца, онако крупан и набијен, снажних руку и брзих ногу чак и у педесетим. Коса му се јесте осребрила јутарњом измаглицом, али очи му бејаху бистре попут ведрог неба огледаног у извору Тине. Његов понос и највеће благо беше ћерка јединица, Калиста, најлепша девојка у селу и шире, коју је оштрим погледом и тешком руком љубоморно чувао од сеоских младића, и свих путника намерника који би ушетали у његову крчму, а опет је показивао као какво благо. Њена мајка одавно није била са њима, напустила их је када се Калиста родила и нестала у гори. Народ је причао да је покушала да однесе и дете са собом, али да је Рагнар јурио на свом најбољем коњу, све док овај није пао мртав, а он успео руком да дохвати замотуљак и отме детенце назад у последњем трену. Детенце је одрасло у прелепу девојку црне косе и беле пути, смерног погледа и румених усана које су увек криле неки сетан осмех. Калиста је време углавном проводила послужујући ретке намернике у крчми, јер њен отац није желео да буде размажена и умре од глади када њега више не буде, и сањарећи на свом прозорчићу на спрату, посматрајући удаљене долине испод плавог оштрог неба, и маштајући о крајевима о којима је могла само да слуша од младих певача док им је одсутно служила вино.
Крчма је била заправо кућа нешто већа од осталих. Једина у селу, осим куће трговца Чепмена, имала је спрат, где су биле спаваће собе Рагнара и Калисте са једне стране, и снажним зидом одвојене, и са посебним улазом из трпезарије, две собе за госте. Више није ни било потребно, јер ретко би више од две дружине истовремено обитавале у селу, а ако би до тога и дошло, неко је увек могао да одседне код неког од сеоских домаћина у замену за песму и приче о далеким крајевима. Изнутра, зграда од камена је била топла и мирна, а све је одисало неким скоро интимним пријатељством према путницима. Кроз тешка храстова врата са засуном, ступало се у велику трпезарију, у чијем једном крају је горело зидано огњиште, чији топли пламенови су певали сваком гладном стомаку и промрзлим шакама. На огњишту се увек крчакала јака и масна чорба од овчетине и купуса, зачињена некаквим горским травама које је само Калиста познавала, и било је то прво чиме су уморни гости послуживани након што би провирили кроз врата. Газда Рагнар је имао још један разлог да буде поносан, а то је његово велико винско буре узидано у темеље куће, са увек хладним црним вином које је точио у глинене крчаге познате у овим крајевима као "Гавраново око".
Рагнар је посматрао свог тркача и храст шкиљећи на лево око, чешкајући седу косу и мрмљајући нешто себи у браду. Са друге стране стола, Чепмен се церио скривајући од његовог погледа два месеца. На столу је било само три карте, један месец, један тркач и једно сунце, обојици бескорисно. Дан се полако смиривао у загрљају планине, а последњи гости су пригрлили пут под ноге још пар недеља раније. Два старца су седела одмеравајући се немо, док је иза њих пуцкетала ватра под котлом ширећи мирис чорбе по целој крчми. Одједном, неко закуца на врата, и Рагнар се трже. Он једним оком одмери Чепмена и спусти карте на сто, показујући му прстом да их ни случајно не дира. Устао је, придржавајући руком крста, више као представу за старог пријатеља него из потребе, и одшетао се лагано до врата. Знао је одмах д аје у питању неки путник, јер било ко из села би одмах и ушао сам, не чекајући да му се отвори. Странци су увек са собом носили те њихове чудне обичаје. Одшкринуо је врата и поздравио младића у касним двадесетим. Ни мало није личио на певача, ни на шумара у потрази за изгубљеним певачима. Није деловао чак ни као лутајући јунак у потрази за неправдом коју треба исправити. Био је огрнут у дугачки црни кожни мантил који му је падао до колена, испод којег су се виделе тешке кожне чизме без уобичајених гвоздених окова, ојачане неким страним дрветом. Рагнар га је одмерио погледом боље, и приметио да младић уопште нема метала на себи. Сматрао је то чудним, али није рекао ништа. Још чуднији је био његов избријани скалп, поготово на овој студени, и у овим крајевима. Очи су му пак биле живе и продорне, и чим се сусрете са њима, Рагнар се мало повуче, као да се тек сетио манира, и позва странца унутра. Путник је имао јаке и изражене јагодице испод поноћноплавих очију, и браду од једно два или три дана. Нос му је био прав, уста скоро само једна црта, без усана, или су биле толико бледе да се нису назирале. Ушао је одлучним кораком и стао на сред трпезарије, осврнувши се једном, и испружио руку према вратима, ударивши својим дугим штапом о под. Рагнар је погледао кроз још увек отворена врата и умало пао на леђа када је велика црна птица пролетела без гласа кроз оквир и зауставила се на странчевој руци. Стајао је тако још који трен, као да мирише ваздух, а онда ошамућеном и збуњеном домаћину рекао да затвори врата јер са мраком долази снег. Чепмен, који је све то немо гледао, потпуно заборавивши на карте, само је тихо уздахнуо и почео да мисли како да се извуче и оде кући. Младац је очигледно био ударен у главу, мислећи тако да може да предвиди снег кад га ни најстарија баба у селу још није нањушила, и није желео да чека коју ће следећу глупост направити. Жалио је Рагнара, али се у себи и смејао, сећајући се старчевог поноса својим разноврсним гостима из далеких крајева. Ето ти једног, мислио је док је смишљао разлог да устане од стола и оде. И та врана, шта то све треба да значи, питао се. Рагнар се донекле повратио од изненађења које му је птица задала и већ је посео младића за сто поред ватре и приносио му тањир јела. Птица је зграбила повећи комад вруће овчетине из чорбе и одскакутала на једној нози на други крај стола. Рагнар се стресао од величине њеног црног кљуна, али странац се само насмејао и скинуо огртач, пребацивши га преко наслона столице. Одложио је свој изрезбарени штап поред себе и затражио мало куваног вина са циметом. Крчмар је само климнуо главом ухвативши у ваздуху једну краљевску сребрну пару, и позвао своју ћерку да припреми вино за госта.
Калиста је седела на кревету посматрајући небо у даљини када је опазила усамљеног путника који се пењао путем према селу. Знала је да ће доћи код њих у крчму, али није журила да се огрне и сиђе доле. Некако јој је пријало да га посматра из прикрајка, знајући да он њу не може да види. И баш када је то помислила, он је застао на ивици села, погледао у њен прозор, као да гледа њу директно у очи, и насмејао се, једва видљиво. Она се тргла и легла на кревет, питајући се да ли ју је могао видети, када свећа не гори у соби, нити има каквог другог светла. када је следећи пут погледала кроз прозор, није га више било. Онда је чула врата доле, и знала да је стигао. Устала је са кревета, прегледала хаљину у огледалу, исправила све наборе, опасала белу кецељу са три мала црвена цвета у левом углу, и уздахнула. Одакле стижу вести и измишљене приче овај пут. Знала је да је сваки од њих посматра испод ока, и знала како отац посматра њих. И сваки пут, или нису видели, или нису знали, седели су, смејали се, причали своје догодовштине, претеривали, у најмању руку, а она се правила да је не интересује, да не слуша... и маштала о далеким крајевима које никада неће видети. Од малена је жудила за слободом, за високом гором, дубоком шумом, пространим путем који сеже у недоглед... Очев позив пренуо ју је из сањарења и скоро да је стрчала низ дрвене степенице. При дну се зауставила, још једном изгладила непостојеће наборе на кецељи и изашла спуштене главе пред оца. Он јој је показао главом на странца који је јео свој оброк и уопште није обраћао пажњу на њих, а онда је замолио да припреми кувано вино са циметом и однесе госту.
Девојка је пришла столу и спустила врч поред тањира. Странац је прозборио тихо хвала а да је није ни погледао, жваћући своје јело и тек понекад бацивши поглед на своју велику птицу која је посматрала све редом својим округлим очима пуним мрака. "Је ли то гавран?", напокон упита она када је већ кренула да се одмакне, донекле изненадивши и себе саму. Он застаде, погледа је право у очи, и за трен она се уплаши, не знајући ни сама зашто, а онда се он насмеја и климнху главом. "Представи се", рече, и она помисли да треба да каже своје име, кад птица закрешта са друге стране: "Канас... Канас!". Навијала је главу час на једну страну, час на другу, и он се насмеја опет и добаци јој још једно парче меса које у лету искапа сто, али не дочека да падне на њега. "То значи дете ветра", рекао је он мирно, стављајући још једну кашику чорбе у уста. Калиста климну главом, још више збуњена. Могла је да осети да је отац и стари Чепмен немо посматрају, такође заинтересовани гавраном који прича, али и самим странцем. Он је опет престао да једе и погледао је, као да нешто ишчекује. Она је збуњено раширила очи у знаку питања, саставивши несвесно руке испред себе. Није проговорио, само је наставио да је гледа право у очи. пало јој је на памет да можда жели њено име. "Калиста", рекла је тихо, и сопствени глас јој је звучао страшно стран и далек. "Ах", насмејао се, "име вам савршено одговара најлепша!" Девојка се тргла и осетила очеву руку на рамену. Рагнар јој се насмејао и климнуо главом, а она поцрвене у лицу и нестаде неким послом иза шанка. Показао је руком на столицу и младић климну. Он је извуче од стола, окрену мало према госту и седе. Стари Чепмен се приближи са друге стране, погледом одмеравајући гаврана и трудећи се да не привуче његову пажњу. Младић показа и њему да седне, и рече им да се послуже вином на његов рачун. Обојица се захвалише, иако Рагнару не би мило да поново зове Калисту назад. Ипак, не би било културно да одбије. Представио је себе и Чепмена, а странац рече да је његово име Терел. Рагнару то име није значило ништа, и он то рече. Младић се насмеја и одговори да немају сва имена значење, нека једноставно лепо звуче. Калиста донесе вино, и сва тројица јој узвратише осмехом, али Терел се одмах окрену свом тањиру и настави да једе, пре него што је ико осим ње успео да види његово лице. Рагнар протрља око руком и упита за младићеве намере у овим крајевима, овако касно у години, када зима хвата и мрви камен, а камо ли кост и кожу. Он престаде да једе, и крајње свечано, уз паузу након сваке речи, каза како намерава да поново подигне Корал. Два мушкарца и девојка су га посматрали немо за час, а онда све троје почеше да се смеју. "Од Корала више нема ни темеља", рекао је Рагнар кроз сузе, сматрајући Терела за потпуног лудака. Чепмен је само само одмахивао главом, смејући се. Терел их погледа са осмехом и настави: "Урадићу то за пет дана, сам". Рагнар одмахну руком. "Ах, добро си ме насмејао момче", рече бришући сузу из ока, "ако ти подигнеш Корал до пуног сјаја за пет дана, сам, ја ћу ти дати моју једину ћерку за жену". Калиста се следи у месту и престаде да се смеје. Младић није био ружан, чак шта више, очи су му биле потпуно плаве и сјајиле су чудно привлачно, али, удаја, никада није ни мислила... а отац, тек тако... "Не обећавај оно због чега ћеш касније зажалити", рече Терел одмахујући главом, а онда поново погледа Калисту у очи, "и не обећавај у туђе име". Она опет поцрвене и пожеле да је раније отишла. "Ја сам своје рекао", рече Рагнар грубо, устајући, "а моја ћерка ће послушати ако до тога дође". Онда погледа у њу и рече: "Мрак се увлачи у собу, запали свеће дете, шта чекаш ту?" Терел се насмеја, и затражи допуштење од будуће супруге да он то уради. Чепмен се засмеја посматрајући Рагнарову реакцију на те речи, али обојица осташе неми када Терел устаде, склопи очи, прошапута нешто јако тихо, и са сваком његвом речи, једна свећа титраво оживе, уносећи немир у просторију попут затишја пред олују. Кад су све гореле, он седе, одједном са траговима умора на ивици усана, и затражи још мало вина, ако њој не представља превелики проблем да га послужи. Калиста је још увек држала огњило у руци и немо стајала, полуотворених уста, посматрајући прву свећу ка којој је била кренула. Она некако затвори уста, и отетура се иза шанка мрмљајући потврдно. Рагнар још једном осмотри Терела, па кроз зубе процеди "шаптач"! Младић климну, поносно, а Рагнар поче да прича како су шаптачи нестали пре сто година када је Гедеон уништитељ уз помоћ култа змије хаоса сравнио са земљом Корал и побио све из реда. "Можеш убити људе, не и знање", кратко је одвратио Терел, "знање се само успава, али се увек пробуди, кад-тад"! Рагнар климну главом. "Свеједно", рекао је, "упалити шест свећа је једно, подићи цео замак је нешто сасвим друго. Чак је и Седрик замало умро, а он је био громовник"! Овај пут Терел климну, и то без осмеха.
Рагнар искористи насталу непријатну тишину као своју предност, седе поново за сто и отпи гутљај из свог врча. Пустио је руку да се врати до стола, уз благи звук ударца глиненог суда о лакирано дрво, и насмејао се. "Можда би требали да кренемо редом, полако", рекао је најзад, ширећи осемх преко целог лица тако да му се одједном појавио стари ожиљак испод левог ока, из времена кад је био краљев пешак. "Сигуран сам да ова прича има почетак, та, лудост", нагласи он, "коју си себи увртео у главу. Можда би требало све редом да нам испричаш, онако, полако, уз вино и пуцкетање ватре". Терел га погледа оцењивачки, а онда се окрену Чепмену који само климну и подиже свој врч као да наздравља. Најзад, размисливши који тренутак, он пристаде, а они га још замолише да причи присуствује и понеки сеоски домаћин, јер зимске су вечери дуге и празне, а сви људи воле добру причу и вино.
Ускоро је цела крчма оживела. Чепмен је у једном даху пронео селом вест о чудном странцу који ће сам за пет дана поново подићи Корал и узети Калисту за жену. Сви редом, и старо и младо, су желели да га виде, осмотре, начуде се. Мање њих је дошло због приче, али било је и таквих. Међутим, када су се сви нагурали, по клупама, по храстовим столовима, неки и по поду близу ватре, црни гавран прхну на највишу греду и настаде тишина, а Терел устаде, прошапута две свима нечујне, али у просторији немим погледима пропраћене речи, и две свеће се угасише, бацивши половину просторије у сетан сумрак. "Дакле", почео је он тихо, "овако је то било..."
Прво поглавље ... (Nikad nije nastavljeno...)
|
