Video sam milione tinedžera zatvorenih u metalni kavez.

Ceo svet je ograđen žicom za kokošarnik i samo trpaju nova tela. Tiskaju se na parapetima arene, gledaju u gladijatorsku prašinu na kojoj se smenjuju debeli profesori i ljubitelji stare Jugoslavije. Teraju decu da pevaju besmislene pesmice. Prevode narodnjake na svetske jezike.

Energija života ne može biti zaustavljena, niko ne može zaustaviti napredak.

Svi su stavljeni iza žice, guraju se. Kroz okca, kao kroz sito, propada šljam i nalazi svoje mesto u pesku arene. Obraćaju se mladima.

Ne shvataju da rešenje postoji. Ja pokušavam da ga pronađem. Na krevetu pored puta u smrznutoj noći. Tražim ga u nejasnim porukama, tražim ga u naznakama. Izmiče mi već dugo, moji prsti su smrznuti. Telom grejem svog mlađeg brata. Spavaj, bratuško, spavaj. On se vraća pod ćebe, kao hrčak u jazbinu. Neki delovi slagalice mi izmiču, neki nedostaju, neki se menjaju. Moram da se promenim, ako hoću da uhvatim logiku te zagonetke. Moj brat nije ovde, on živi daleko od mene. Grlim uspomenu na njega i sva skrivena osećanja. Spavaj, bratuško, spavaj.

Jedan mladić preskače žicu i spušta se u centar arene. On je nag, pokriven jedino svojom dugom ravnom kosom. On diže glas i ispeva pesmu. Pesma je divna, božanska inspiracija. Uzdah prolazi kroz masu, kao plima. Pesma nam daje snagu, zaboravili smo njene reči. One se ne zadržavaju u našem zemaljskom umu, ali poruka ostaje.

Starovremci se razbesne, saseku ga i pojedu njegovo mlado meso. Okreću svoje krvave zube masi i kažu – a sada još narodnjaka, još stranih jezika, još krvavih scena, još sisa i dupeta.

A izbor postoji...