| Suzica |
| Autor Marko Bojkovski | |||||||||
| недеља, 08 новембар 2009 | |||||||||
|
Danas rođena milioniti put – a tek je podne. Postojim još jedan tren koji moram nazivati životom. Zašto, zašto sad? Koji je razlog? Pa tek sam umrla na nekom drugom mestu. Da li baš moram? Gde sam uopšte? Na obrazu, naravno, kao i svaki put. Klizim niz zborani obraz neke babe. Hiljadite babe danas. Živim dovoljno dugo da shvatim razlog sopstvenog postojanja. Starac, sprčkan, bled i pogleda zakucanog na tavanicu, mlitavo leži na starom otomanu. U pantalonama tamno braon boje i prastarom štrikanom džemperu. Ruka mu beživotno visi, a prokleta muva se već šetka po njegovom licu. Užas. Ali, to nije moj užas! Dođavola, to jeste moj užas! Da nije njega, ne bi bilo ni me-ne... Dok klizim niz obraz, brzo i bezbolno umirem. Isparavam i nestajem u ustajalom vazduhu što zaudara na smrt. A, ono što od mene ostaje sliva se u staričina u šoku otvorena usta. Ona će osetiti slabašan, slankast ukus – ukus moje smrti Ali, ništa ne mari, verovatno ću se već kroz koji... Danas rođena milion i prvi put – a tek je podne. Osuđena na još jedan bolan tren koji životom nazivam. Kakav je takav je. Moj je. Ako ništa, bar je dovoljno dug da bar saznam njegovu svrhu, što na primer ljudi sa svojim predugim životima nikad ne postignu. Mrtav deda na otomanu. Njegova ženica cmizdri. Zar njena tuga i gubitak nikako ne mogu bez mene? Šta ću joj ja? Da ne bude sama? Da još nekog sa sobom povuče na dno? Koji ću joj kurac? I ne, ne izvinjavam se na rečniku. To što sam suzica, ne znači da sam fina! Nemam ja vremana za finoću. Hitam niz njen matori obraz. U njena halapljiva usta. Ne. Ipak ne. Baba je nešto rekla. Nešto kao pitanje upućeno bogu ili neko drugo standarno trabunjanje. Linije lica se iskiriviše i promeniše moju putanju. Nisam završila u porcelanskim čeljustima. Slila sam se niz njen obraz i sad padam ka patosu. Da skončam među mrvama, kerećim dlakama i prašinom. Ali, ništa ne mari, verovatno ću se već kroz koji... Danas rođena po milion i dugi put – a tek je podne. Još jedan život. Šta je sad? Da li je dečje izgrebano koleno? Da l' je u pitanju neka posekotina? Da neko ne plače zbog filma? Fudbaler koji plače zbog izgubljene utakmice? Da li je slomljena kost? Iskopano oko? Zubar? Bol u stomaku? Devojka koja je zatekla momka sa drugom devojkom, ili dečkom? Vojnik koji je prvi put ubio u nekom bezimenom ratu? Vojnik čijem je saborcu snajperski hitac upravo rascopao lobanju? Dete koje umire od virusa koji je nasledilo od majke koja se prodaje za kusur? A, da nije, da nije, da nije... Da nisam, da nisam... Suza radosnica? Jeste da su takve retke, ali... mogla bih biti, zar ne? Da se davno razdvojeni brat i sestra nisu sreli? Možda je neko izlečen od side ili raka. Možda... Ali, ne... Vidim mrtvog starca na otomanu. Starica, njegova žena koja je ispunila zavet davno dat - Dok nas smrt ne razdvoji – kleči kraj njega, drži ga za hladnu ruku. Plače i nariče. Njeno, tihim, drhtavim glasom izgovoreno, pitanje probada moje imaginarno srce. 'Zašto ti prvi?' Da i sama nisam suza, sigurno bih zaplakala... Ali, da ga jebeš, mogla bih bar ma-lo brinuti o sopstevnoj budućnosti. Za samo koji tren ću se, privučena prokletom silom gravitacije, skljokati na pod ili deo garderobe mrtvog starca. Ne verujem da je matora dovoljno pribrana da me obriše nekom slinavom maramicom... Nadam se da nije dovoljno pribrana da me obriše maramicom. Ne želim skončati međ' slinama... Krasno. Rukav. Baš, krasno. Jebenim rukavom starog kaputa će me razmaz...
Bojkovski Marko, 2009.
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
