| Zbogom, nedruželjubivi svete! |
| Autor Deni Hajdarpašić | |||||||||
| понедељак, 09 новембар 2009 | |||||||||
|
"Zbogom, nedruželjubivi svete!", rekao je u sebi jednog dana čovek bez boje, mirisa i ukusa dok se pripremao da skoči sa krova Potemkinove višespratnice. Nosio je uglancane cipele, a znao je koliko je u tom trenutku to nebitno bilo. Kada dotakne zemlju, cipele će prekriti prašina. Ponovo, uglancaće ih ponovo... Sutra. Iznenada, na pamet mu pade kako je besmisleno svakog Bogom danog dana glancati cipele da bi svega nekoliko sati docnije bile dobro upohovane u prašini. Ta misao unela je nepredviđeno prolongiranje njegovog skoka. "Šta li sad radi?", pitali su se ljudi odozdo, što su posmatrali svaki njegov pokret.
Čovek bez boje, mirisa i ukusa, shodno svojoj prirodi, oskudevao je u mislima bilo kakvim, posebno ovakvim, za njegovo vreme vrlo bezobraznim, neučtivo kapricioznim. No, kako mu je život već dozlogrdio i svi ti nedruželjubivi što gledaju odozdo postali nevažni, nije se plašio njihovog suda.
"Uradiću nešto ludo – skinuću cipele. Tako više neću biti jedan od njih."
Skinuo je cipele. Spustio ih je levo od sebe. Nije bio zadovoljan njihovim pravilnim položajem u senci betonske niše. Pomerio ih je iz senke da bi se lepo presijavale na podnevnom suncu.
Bio je presrećan. Bradu je podigao visoko, gordost je buktala iz širom otvorenih očiju dok su gledale u užareni krug na nebu. Naduvao je grudi, stegao pesnice i desnu ruku zabacio malo unazad. Pretvorio se u kip, spomenik sopstvenoj hrabrosti, deljeno vlasništvo trenutka i zaborava. Bio je spreman.
"Zbogom, nedruželjubivi svete!", ponovo je izgovorio čovek bez boje, mirisa i ukusa, odvajajući prste od betona, savijajući se napred.
94...93...92... Brojao je. 56...55...54...53... Jednostavno je brojao. Nije obraćao pažnju na ljude iza prozora. Neobična je bila njihova hladnokrvnost prema njemu. Možda ga nisu ni videli? 10...9...8... I otkud ljudi od krvi i mesa iza prozora Potemkinove višespratnice? 7...6...5... Možda to nisu pravi ljudi? 4...3... Možda to nisu ni prozori... 2... Možda su... 1... Ogledala!
Tup zvuk koji je napravio udarac njegove glave o beton učinio je da čovek bez boje, mirisa i ukusa zaboravi svoju poslednju, možda važnu misao. Oko tela su se okupile znatiželjne oči i slatkorečiva usta.
"Bravo!", "Bravo!", "Bilo je odlično!", "Da, odlično...", "Bravo!"
Jedna od njih usudila su se da izgovore: "Dobro ti je ono sa cipelama." Taj kompliment bio je značajan čoveku bez boje, mirisa i ukusa više nego bilo koji drugi, premda je bio baš kao i svi drugi – neiskren.
Debeli bradonja koji je sedeo u stolici na rasklapanje, sa platnenim naslonom, iza kamere koja je ceo događaj zabeležila, nije izgledao zadovoljno. Ustao je iz stolice i prezimenom pozvao čoveka bez boje, mirisa i ukusa. Ovaj je odvojio glavu od betona i pogledom odgovorio na poziv. Znatiželjne oči i slatkorečiva usta se u trenu raspršiše. Na prašnjavoj ulici bili su sami, čovek bez boje, mirisa i ukusa i debeli bradonja.
"Šta ti misliš da radiš?", pitao je ozbiljnim glasom bradonja. "?" "Zašto si uradio ono sa cipelama?"
Ono sa cipelama. Kao da je izveo najbolesniju seksualnu perverziju sa cipelama!
"Zašto, ljudima se svidelo?! Dobro će proći."
"I meni se lično svidelo, ali ti ljudi i ja se, kao što dobro znaš, ništa ne pitamo. Ili si kompletan kreten ako si tako nešto zaboravio? Ako ti se baš toliko sviđa da skačeš bez cipela, mogao si mi reći! Na sledećem mesečnom sastanku Lokalnog Saveta Informacija izneo bih taj predlog uz svoj izveštaj. Lokalni Savet bi već za nekoliko meseci, uz dobru vezu koju možemo da obezbedimo, predlog prosledio Upraviteljstvu Globalne Informacione Mreže, pa bi slučaj mogao da dođe i do Odbora za Odlučivanje Vrhovnog Saveta Informacija. Za godinu do dve, mogao bi da ostvariš svoju blesavu zamisao! Mogao bi i morao bi svakog dana da skačeš bez cipela, ali ne! Ti moraš da se praviš pametan i da dovodiš i sebe i mene u smrtnu opasnost! I šta imaš da kažeš?!"
"Izvinite, gospodine."
"Izvinite! Da, sada Izvinite! Umesto što se priglupo izvinjavaš i spuštaš glavu da ne bih video kako mi se ceriš..."
"Ne cerim se!"
"Ja ću se postarati da ovo ne dođe do pogrešnih ušiju, a ti...", završio je bradonja uperivši kažiprst na devedeset peti sprat Potemkinove višespratnice.
Čovek bez boje, mirisa i ukusa, pokunjen, pošao je gore da obuje cipele i skoči po utvrđenom propisu.
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
