Eniaroyah.Com

Ti znaš da tebe tvoj tata puno voli i da tatu možeš uvek da pitaš šta god želiš. Ti si jedan pametan dečko i puno toga bi hteo da znaš i tata to zna. Zato tata razmišlja o tome šta će ti reći i pre nego što ga pitaš.

Tebe će sigurno jednog dana zanimati kako si ti došao na svet. Vidiš, sine, kad hoćeš da dođeš u park, da, onaj park gde se kupaju labudovi, možeš ići različitim putevima. Možeš, na primer, doći autobusom do one plave zgrade na kojoj niko ne suši veš, da ga po odeći ne bi prepoznavali da živi baš u toj zgradi, najružnije obojenoj zgradi u gradu, pa odatle prošetati sto koraka i kod gvožđare u čijem se izlogu nalazi slika golišave tete skrenuti levo, pa još sto koraka i jedna zebra na asfaltu – i u parku si. A možeš da prođeš između tezgi riblje pijace i na njenom ulazu, onom blizu muzeja, gde uvek zastanemo da kupimo cveće tvojoj mami, skreneš desno i tu, sasvim blizu, pređeš ulicu i uđeš u park pored one fontane za koju me svaki put pitaš zašto ne radi. Možeš, mada nemoj to da radiš, da se provučeš kroz rupu u žbunju na ulici što izlazi na most, pređeš preko travnjaka, izgaziš perunike i pre nego što čuvar parka uspe da te počupa za zulufe, već budeš pored jezera sa labudovima.

Tako, eto, deca dolaze na svet na puno različitih načina. Jedan moj drugar iz škole došao je na svet tako što je sam sebe naručio iz Neckermannovog kataloga. Čika Rista i tetka Branka iz drugog ulaza dugo nisu mogli da imaju dece. Onda su jedne godine išli na more i čika Rista je opazio gde se prevrnula kamionska prikolica sa bebama. Dok je policija vršila uviđaj i nesretni šofer kamiona duvao u balon, čika Rista je digao dve bebe i strpao ih u kola. Da, to su bili ti njegovi grozni blizanci koji maloj deci otimaju klikere i takvi su zato što su skinuti s kamiona. Čika Rista nije mogao baš da ih bira. Tetka Vesna, koju ti uprkos maminim upozorenjima zoveš baba-Vesna, svoju ćerku je po svoj prilici dobila na lutriji. A kad sam ja bio mali, neku su decu još uvek donosile rode. Ljudi bi uzimali velike ribarske meredove i proturali ih kroz prozore solitera kad čuju brujanje rodinih motora, u nadi da će neka od beba upasti baš u njihov meredov. Međutim... Kako je roda bilo sve manje, a potreba za decom postajala sve veća, ljudi su postali pakosni i sekli su jedni drugima meredove, pa bi bebe propadale kroz njih. Onda su te bebe padale na beton i takve ih niko nije hteo, pa su ih davali da rade po šalterima, bave se politikom i kuvaju u studentskim menzama. Na kraju su zbog toga i ukinuli rode, pa kako to već ide lančano, i laste, divlje patke i ostale ptice selice. Danas neku decu downloaduju preko interneta, ali to je mač sa dve oštrice – pošalju ti dete i posle imaju tvoju e-mail adresu i stalno ti šalju nepoželjnu poštu putem koje pokušavaju da ti prodaju neke lekove, sasvim nepotrebne.

Znam da te ne interesuje kako su druga deca rođena, već kako si rođen ti, baš ti, znam! Ali morao sam sve ovo da ti ispričam da bi shvatio koliko si ti jedan poseban dečak. Sine moj, ti si došao na svet tako što te je tata čekao. Jedne večeri, jednog dalekog avgusta, dok su tamburanje kiše po asfaltu presecale samo gume retkih automobila koji su u te kasne sate paradirali na praznom Bulevaru, tata je tebe čekao i nije radio ništa drugo.

Te godine tata je upoznao mamu. Godinama pre toga tata je mamu čekao i želeo da je vidi, da je upozna i da je zavoli. Onda smo mama i ja zajedno počeli da te želimo i da te čekamo. Pošto nas je bilo dvoje, podelili smo čekanje, pa si ti došao na svet duplo brže nego da te je čekala samo mama ili samo ja. Ipak, čekanje nije bilo ni malo lako. Ti znaš da tata i mama tada nisu živeli u istom gradu. Bilo bi mnogo lakše i bezbolnije da smo mama i ja tada bili zajedno. Čekali bi smo te u toplim večerima što mirišu kao bebe. Tata bi napravio palačinke a mama skuvala čaj od jasmina. Večerali bi smo, a onda gledali crtane filmove i igrali domine. I ako bi jedno od nas dvoje zaspalo, drugo bi ostalo budno da ti pomogne da nađeš put do kuće ako se izgubiš. Ovako, provodili smo avgustovske večeri pod dva različita neba na kojima se nije lepo video Mlečni put kojim si došao. Padala je kiša i mi smo te čekali. Samo to.

U stvari, ja sam ti, pored toga što sam te čekao, pisao neko, kao pismo. Tu sam ti rekao kako te volim, ugnjavio te sa nekim stvarima o kojima me nisi pitao i na kraju, kad bi već počeo da zevaš, rekao ono što te je zanimalo u jednoj rečenici. No, i pored toga, ja znam da ti ne samo što ćeš pročitati celo pismo, već ćeš ga pročitati nekoliko puta. I nikad ti neće biti dosadno. Čitaćeš ga po ko zna koji put jedne večeri, jednog dalekog avgusta dok kiša bude tamburala po nekoj ulici daleko od ovog Bulevara koga se jedva sećaš. Baš pred onu jesen koje ćeš se sećati po tome što si upisao fakultet i počeo da živiš sam. Jedanput ćeš pismo pokazati dragoj osobi koja će te poljubiti i pitati da li ćeš i ti tako čekati svog sina. Ali to je još uvek poprilično daleko. Daleko od tebe sada, a još dalje od mene, ove kiše, ovog avgusta i ovog Bulevara, koga ću se i ja jedino sećati po ovim redovima koje ti pišem, dok te čekam.

Voli te tvoj tata.

2006-08-28