| |
|
|
Autor Nikica Banić
|
|
четвртак, 12 новембар 2009 |
|
LJUBAV MEĐU UPITNICIMA „Ne merim više vreme na sate,Ni po sunčevom vrelom hodu;dan mi je kad njegove se oči vrate,i noć kad ponovo od mene odu.“D. Maksimović, SrećaNema onoga koga nije dostigao stih bar jednom u životu - svratio u njegov govor, ili, u misli. Poneko je napisao pesmu, i tu zastao. Ali sasvim je nešto drugo kada se napiše pesma, pa se na nju nasloni još poneka, pa još poneka pesma – e, za takvoga kažemo da je izabrao put pesnika. Tim putem se zaputila i Maja Božić svojom prvom knjigom – „Varijacije“. Sa pesmama uvažene Maje Božić susreo sam se u pripremi zbirke pesama pod nazivom „Pupoljci pesničkog neba“. Na stranicama te knjige društvo su joj pravili svojim stihovima mladi pesnici: Đorđe Milutinović i Milivoj Krivošija. Svojim prvencem, knjigom „Varijacije“ Maja Božić je među njima prvi pupoljak koji se, mogu reći, rascvetao. Naime, da me neko upita gde najčešće vidim pesnika, rekao bih mu - u noći, da bih u biografiji Maje Božić pročitao ovo: Njena poezija se stvara najčešće u momentu kada drugi odmaraju, noću... „Dok noć spava,dok tama mislinajtišim glasom,sve je okrečeno prvimtalasima osećanja.“(Greh)Nema pesnika ili pesnikinje koji se ne zavetre u noć. Brojni su primeri tome: Konstantin Simonov, Pablo Neruda, Rabindranat Tagore, Edgar Alan Po, a od naših: Đura Jakšić, Vladislav Petković–Dis, Desanka Maksimović, Pero Zubac i mnogi drugi. Negde pročitah nedavno: Pesnik nosi svet u svojim očima kao što sebe oseća u „pogledu trava i noći i voda“. Mnogi stvaraoci umesto raja izaberu noć - toliko se na nju naviknu. Kod njih, posebno pesnika, noć ne čeka da sunce zađe. Neretko i sama pesnikinja Maja Božić priđe noći. I dotle odlagani sudbinski talas dugo najavljivan, navalja se, okrupnja, a onda dođe vreme da se prelomi: „Nemoj, izbegavati tugujer doći će sama,nemoj mrzeti noć,tada će ti tamapostati greh.“(Ispovest)Prelomljeno u pesnikinji nastavi da pluta u svakodnevnici, bez daška vetra, zahvaćeno bonacom sećanja. Verovanje je led po kome idemo, po kome naviknemo da idemo, čak sigurno idemo. Verujemo u njegovu debljinu i gde je tanak pređemo; tamo gde puca, kasno je za sve. Uz to, u duši pesnikinje proliju se neke modre kiše: „To nas opetvraća na početaki na isto pitanje:Čekati ili ne?“(Čekanje)Uznošenje pesnikinje u stihu, pokazivanje privrženosti domu je ništa drugo do vraćanje pesnikinje u fetus stanje, stanje zamešanog sudbinskog klupka, koje se odmotava i tamo i ovamo, a ona ne da da se zamrsi: „Sva moja sećanjasu vezana za njegai mnogo toga imašto je ostavljenoa jednom rečju poneto.“(Moj dom)Dok iščitavam ustupljeni mi rukopis Maje Božić, brižno sređen, misao mi ukazuje da zapitanost u oku pesnikinje iskri. Nije silazila niz dugih godina. Mnogo toga je nebu darivala, a nebo njoj olovnu kišu. Nije se skrivala od nje, nije nijednom pohitila, groma nije čula; u mutnim oblacima je odsjaj najdražeg joj ogledala: „Želela sam samo,da kiša prikrijetugu i suzekoje su padaleniz moju dušu…“(X x x x)U ovoj knjizi nailazimo na pesme bez naslova. Prisetite se samo, koliko je ptica oko nas, a da im imena ne znamo, a opet lepo pevaju priznajemo sebi i drugima. Njima pridružujem i ovih dvadeset sedam bezimenih pesama Maje Božić. „Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća“ – zapisa Ivo Andrić u „Znakovima pokraj puta“. Maja Božić dodaje: „budi uporan,dok ne ukrotišdivlji cvetkoji ne vene…“(Divlji cvet) Svaki korak iz stope izvire. Nema senke da u stopu ne sakrije. Nema emocije da se u pesnikinji Maji Božić ne odroni, nošena brojnim varijacijama ne obruši: „Moje imejoš uvek stojisamo na tomledenom prozoručekajući nekog,nekog koji jesvoje ime obrisao…“(X x x x)Žal uvek ostaje, ili zato, što nekoga nemamo više, ili što ga nikada imali nismo. I zato, za utehu ostaje: Ni noć ne uspe da osvoji ceo svet, ostane tamo negde dana. „Može li se reći da me volite ako se zakačite za mene i ne dozvoljavate mi da odem? Ako me ne ostavite na miru? Može li se reći da me volite ako osećate takvu potrebu za mnom, psihološku ili emotivnu, da biste bili srećni?“ – uporan je Antoni De Melo. Ne čuje ga naša pesnikinja, ne razlučuje dok izgovara: „Svaku pesmu posvetim tebi“, već ona poput Desanke - zagledane u bor u noći - u svojoj bezimenoj pesmi saopštava: „Koji je smer uopšte pravi/ i da li takav postoji?“ To je samo jedno od brojnih pitanja koje susrećemo putujući kroz ove pesme. Upitnik nije samo znak interpukcije kada su u pitanju pesme Maje Božić. Mnoštvo upitnika je brana koju saleću: i čežnja, i zapitanost, iščekivanje, i prve nedoumice i prve promašenosti. Brana neće izdržati. Već u narednoj knjizi će popustiti pred mladalačkim naletom nabujale poetike već sad dokazane pesnikinje maje Božić. U to nas uverava neposrednost jezika, punog prelivenih metafora, izdašnih amfora, komparacija... To nam garantuju posebno stihovi koji naslućuju rađanje Majinih čisto misaonih pesama. U novoj knjizi dočekaće nas još mnoge pesme, rastresitostog i razuđenog tematskog sklopa.Kada nekoga zapitaju: „Čija su ono polja?“, on im odgovara: „Polja su onih koji njima hode“. Tako je i sa ovom knjigom „Varijacije“. Ovo je knjiga Maje Božić, ali je ona ne svojata. „Varijacije“ pripada svakom ko je uzme i pročita. Njeno je bilo samo da je daruje, kako bi Stanislav Vinaver kazao – na pesmovitom srpskom jeziku. Otuda pesnikinju Maju Božić prepuštamo noći sa puno upitnika, njenoj stvaralačkoj osami podno „Vetrenjače“: „Koliko je ništavanovaj život u strahu,razmišljam…Dok vetrenjača prestaje da prkosii okreće…“ U Inđiji, 01.11.2009. godine Nikica Banić.
|
|
|
|
|
|
|
