GRUNTOVNICA
ILI ZEMLJIŠNA KNJIGA
( ZA NEUPUĆENE)
                                                     IZGOVORI

              Pre par dana me je, u jednom lokalu u Jevrejskoj ulici, na šoljici kafe i čašici razgovora, u pauzi štrajka pravosuđa (čiji sam preponosni pripadnik) i  koji traje već desetak dana, moja draga drugarica Saška, inače advokat u pokušaju, pitala:
          „Stvarno...kako započeti pisanje knjige? Šta napisati a da ne zvuči užasno otrcano i dosadno... uštogljeno ili bljutavo i otužno?“
         „Pa ne znam...“
  kažem joj ja-
      „..nikad do sada nisam počinjao da pišem knjigu“.
     Pročitao sam ih dosta ali nisam naišao na baš mnogo originalnih početaka; kada jednog dana budem započinjao jednu tako suludu stvar kao što je ova o kojoj pričamo upravo mi to i  može biti originalni početak, samo pomislih u tom momentu, jer me je bilo sram da to kažem naglas.
 Početi priču pričom o početku.
  Baš tog sumornog novembarskog neradnog pre podneva (bio je utorak!) pao je prvi sneg, gledali smo kroz poluzamagljeno staklo omiljenog kafea  ljude koji su tumarali i jurili Novim Sadom kao da pokušavaju da izbegnu svaku meku pahulju koja je  padala na njihove kapute i šešire, i baš tog i takvog prepodneva čvrsto se odlučih na nemoguću misiju! Razmišljao sam i ranije ne tu temu ali tek tada rekoh sebi:
          „Mare care sad ili nikad!“.
      Većina planova koje čovek stvalja pred sebe nikada ne dotera do kraja, uvek se nešto iskomplikuje, pa se odlaže za sledeći ponedeljak (kao da će nova sedmica doneti neko novo prosvetljenje), ili za prvi dan u sledećem mesecu, pa onda odmah posle godišnjeg odmora ili slave, sahrane onog "kakosezvaše komšije", parastosa ili možda odmah posle strininog rodjendana. Većina nas je neverovatno talentovana za traženje i, što je još urnebesnije , za pronalaženje najbesmislenijih izgovora za još besmislenije prilike.  
    Kad se samo setim svih mogućih i nemogućih izgovora za najblesavije i najnevažnije stvari u životu. Setite se samo izgovora za kašnjenje u školu! Zakasnih ja onomad (ima tome sigurno milenijum i po) čak na drugi čas popodnevne nastave koja je počinjala u 13 sati. Kada sam uleteo u učionicu na već dobro poodmakli drugi čas, kao tane iz puške izgovor izleti iz mojih usta uokvirenih u prve gimnazijske paperjaste brčiće:
            „Nije mi zvonio sat pa sam se malo uspavao“.   
Učionicom se prolomi smeh.  
          „Kako li, bog te video, izgleda kada se puno uspavaš!“
 odgovori mi M. Fink profesor filozofije, pokaza mi odmahivanjem glave da sednem na mesto a u dnevnik, gledajući me preko naočara upisa još jedan neopravdani čas u beskonačnom nizu istih.