| |
|
|
Autor Aleksandar Milovanović
|
|
четвртак, 26 новембар 2009 |
Пуно је сати, магла још није пала и месец поново на средини чека. Велики и снажан. Нико да га спута. Он је тај који доноси мир и изнад мрака оставља парче боје за прави пут... И опет ће се спустити на њега рој странаца и величина природе ће бити несносна, сви ће објашњавати своје гримасе и неке гитаре ће свирати... Биће дивно вече. Скинућу кожу да га дочекам.
Грм шушти, из њега зец; сад на тротоару; сад испод руке. Тако мек. Па даље, превише је леп кад са њега сјаји одраз спратова. Њушка и уши, нечији трик, опет аплауз, свако воли шаргарепу... Најбоља је кад нестаје. Ништа неће поћи наопако, не у ово вече, кад је небо тако јасно и ведро, са месецом у средини. Копа земљу... Под земљом над облак скочиће мртвац, а гроб му више неће заливати сузом и цвет ће нићи из камена. Угледати месец. Велик. Јак. Удахнути га, трансцендентално раширити листове кроз све димензије, и дотаћи врх. Правиће ваздух. Пред крај ноћи оставиће семе. Ветар у ветар у ринг однеће га и згазиће га копито на земљи. Означиће нови круг, крај и сви ће вриснути у срећи, на слици ће љубити трофеј. Мали људи имаће велике паре и брисаће гриве да не оставе прљав траг. Њихове породице имаће велике вечере и дезерт. Све ће бити сито и стабилно, спокојно. Вече је дивно. Месец је тако велики и јак. Да ли ће га икад помрачити? Питање је велико; иза сваког ћошка одзвањају еуреке, бес у смех у руке слива се испред њих у одводе... Зар је битно? Климаће главом сутра, иако је данас имају. Ако буду знали - неће тражити, неће их ни бити. Нико их није чуо, сви су певали у месец. Његов круг на сред круга ритуала прави подијум, крв пада на земљу, тиме је јача, и жртва је оправдана... Велико око се шири, сад је пуно и бело и црвено и јарко и гордо. Опет тапшу. Сви су срећни и поглавица и врач и крв играју за прочишћење, ватре терају вучице. Звуци... Далеко су. Ромул и Рем ће остати гладни... Прочишћени.
Велика светла скакутаће небом и нечија журка неће проћи дуго, свачији глас ће ломити облаке и изаћи ће само праве звезде. Дрвеће ће раширити крошње и парови испод ће пустити корење. Нико неће попустити. По калдрми ће остати растрзане неке приче што нису стигле да залуде неку главу и нестајати, и вибрације... Поред њих ће се доста људи почешати, новим уздасима помазити неког до себе, он их полизати и рећи да нису сами. Опет ће све што зуји зазујати и мислити на све сем на себе, правити нешто лепо, више, и неко поново неће разумети... Пијанице ће порасти, и у глас певати оде госпи... Госпа ће долетети, донеће пијавице и никад нико неће престати да пева...
Ово вече је дивно. Ово вече подстиче сенке на асфалте; нисам луд, ту су, лелујају. Као ја. Сноп је јачи и јачи, прави траг, сигурно је талас то што ме је обузело... Гледао сам окна док сам пролазио, и пузао, и био мек. Окулари су се померали да што боље ухвате слику, нисам их дирао, били су сјајни. И ето, видео сам је, па шта? Нисам јој рекао. Ноћ је била сувише добра.
Мало је сати, никога нема, месец је на врху, превише велики и снажан... О, вечерас је стваран. Чак и да је неко видео другачије, своју кожу сам вукао по том облику. Кад се само сетим и осврнем... Нема ничега. Још хиљаду пута склизнућу у чемер, ноћ ми измиче кроз руке, а нико и не зна... Као да Сунца никада није ни било.
|
|
|
|
|
|
|
