| Svetlost poledice |
| Autor Katarina Baralić | |||||||||
| субота, 28 новембар 2009 | |||||||||
|
Trčala sam kao luda zato što sam znala da ništa ne mogu da izgubim. Priznajem, jesam bila uplašena. Srce mi je bubnjalo i nekoliko puta sam imala osećaj kao da će mi iskočiti iz grudi. Nisam se obazirala na to. Nastavila sam da žurim, nošena svojim mislima. Misli su mi bile crne da crnje ne mogu biti. Ne znam zašto je to tako. Možda zato što sam uvek bila nesigurna. Nesigurna u sebe, nesigurna u svoj uspeh, a isto tako i u svoj neuspeh. Kada sam najzad ugledala kuće kako se naziru u daljini prestala sam da trčim. Usporila sam do normalnog hoda i osetila ogromno olakšanje. Disala sam otežalo i morala sam nekoliko puta da se zakašljem. Međutim, nije me napustio bol iz grudi. Snaga me je polako napuštala i znala sam da ću uskoro posustati. Nisam mogla više. Uporno sam govorila sebi da mogu, ali je moje srce tvrdilo drugačije. Lagala sam sebe, a samim tim i druge oko mene. Činila sam zlodelo samo zato što sam činila dobro delo. Ponovo sam potrčala nošena novim naletom osećanja. Moram da stignem na vreme. Moram... Kapija grada bila je ogromna. Nikada u svom životu nisam videla nešto tako veličanstveno. Sav umor koji sam do tada osećala nestao je i zamenilo ga je divljenje. Pretpostavljala sam da je samo ukrašavanje kapije trajalo mesecima. Ne-godinama. Iz daljine me je podsećala na najfiniju čipku. Filigranski rad-tako krtak i nežan. Kada sam se približila, videla sam da nije baš tako. Moje divljenje postalo je još veće kada sam dodirnula te šare. Ovako nešto niko ne bi mogao da uništi. Jedan dodir bio mi je sasvim dovoljan da bih došla do takvog zaključka. Pogurala sam ta teška vrata i ušla unutra, u grad. Sve je bilo pusto. Gledala sam napuštene kuće, prazne ulice i ogolelo drveće. Vetar je fijukao i ta strahovita promaja učinila je da se samoća probudi u meni. Suvo lišće je letelo u mom pravcu i naježila sam se kada je dotaklo moju tako osetljivu kožu. Stresla sam ga sa odeće i zakoračila napred. Zakasnila sam. Trebalo je da prenesem važnu poruku. Nešto mi je govorilo da nemam kome da je prenesem. Svi su već otišli. Odnešeni su strašnim vetrom i ledenom zimom. Obgrlila sam se rukama i obrisala suze koje su mi se slivale niz lice. Sada je bilo kasno za plakanje. Znala sam da neću uspeti. Otvorila sam usta i zaustila da kažem nešto, ali je samo para izašla iz njih. Zanemela sam. Pročistila sam grlo i promucala nekoliko reči. Naravno, niko me nije čuo. Nije imao ko da me čuje. Izgovorila sam svoju poruku u prazno, ovoga puta nešto glasnije:,,Oni dolaze!" ,,Oni dolaze!", povikala sam, ovoga puta nešto glasnije. Onda sam ponovo potrčala, ovoga puta ka centru usnulog grada. Nada je počela da me napušta, ali ipak nije sasvim odlutala. I dalje sam je osetila negde u dubini svoje duše. Ako u ovom gradu ima još ljudi, pomislih, pronaći ću ih! Posle toga, nisam više mislila. Samo sam tražila.
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved." |
|||||||||
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
