Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka

Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.

Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.

Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.

– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.

Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.

Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.

– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.

Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.

– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.

Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

Ivan Pavićević   |Author |2009-12-04 17:58:29 Dopada mi se ideja. Možda je naslov mogao da bude drugačiji, kako bi nagovestio fantastiku u priči... Mada pitanje je da li bi je tada pročitao Naime, „Kiša neuspeha“ je naslov koji mi se savršeno uklapao u ovaj petak koji je za nama, nekako sam očekivao da teškom prozom zalijem već dotučenu dušu, ali mi je ovaj fantastični momenat u priči razbio melanholični kliše (melanholija mizantropika) i oraspoložio. Hvala Odgovor 1   0 Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."