Stigli smo u planine.
 
Kralj je radosno uprtio ranac i pošli smo na izlet. Penjali smo se stepenastim kulisama pretvarajući se da su pašnjaci. Pronašli smo odlično mesto za izlet, sa velikim drvenim stolom i dugačkim klupama, tako da svi možemo da se smestimo. Srećom, najeo sam se pasulja pre nego što smo krenuli u pustolovinu, pa nisam bio nestrpljiv dok je Plava pretvarala vodu u varivo od sočiva. Možda se kralju nije dopadao sto, možda sam živeo u zamućenom sećanju, tek kada sam hteo da sednem, izletnička klupa se premestila. Kralj je sa pratnjom jeo na uzvisini, dok sam ja dobio mesto u lažnoj vrtači. Nisu hteli da me prime za trpezu. Gađali su me prepečenim hlebom i salatom. Već si jeo, odlazi žderonjo, smiri se, sad ćemo da krenemo, vikali su mi. Krckao sam okrajak i čekao da se svita ukrca u srebrni automobil.

Vozimo se rekom.

Na levoj obali su kuće, velike crvene, žute i zelene. U prozorima je ukrasno žbunje, a kaldrma je poplavljena. Ljudi sede zavaljeni u baštenske stolice, brčkaju noge i piju koktele. Na desnoj obali je džungla. Gde se nalazimo? Khae'r Gir, predgrađe Sofije. Venecija? Tako nekako, vidiš zastava je crvena, što označava jedinstvo, plavo je znak Unije, a zastavica u uglu je bugarska. Keltsko naselje? Verovatno, vidiš kako Balkanci puštaju brade. To su vikinzi. Imaju guste sede dlake kao polarna mahovina. U ovom gradu svi trgovci su potomci Varjaga. Muzika trešti. Bleh orkestar svira rumunski čardaš. Where did you go boy?! Iako mi je melodija na dnu svesti, plesačice izvode trbušni ples. Ciganke. U ovom gradu svi su Cigani ili potomci varangijske garde. Stigli smo do naše kuće. Na zidiću koji ponire u more zeleno poput spanaća pišem razglednicu. Draga Andi, nalazimo se u predgrađu Sofije gde svi muškarci liče na vikinge, a sve devojke su balerine.

Stan je veoma mračan.
 
Sobe su male. Kuća je veoma stara, oseća se vonj nepečene cigle i sasušenih greda. Sve površine su prekrivene tkanicama. Šarene su i urešene. Kao da živimo u antikvarnici. Ostavio sam torbu na krevetu i otišao da potražim kupatilo. Svaki put kad se okrenem, raspored prostorija se promeni. Kuća ima samo dovratke. Ipak, pronašao sam prava pravcata vrata. Iza njih je bio hodnik i u polutami visoki crnac naslonjen na zid. Uplašio sam ga, ali i on je mene. Zastali smo za trenutak. Nasmejao sam se i ponudio mu da uđe. Uzvratio mi je kiselim osmehom i primakao mi se kao da hoće da mi došapne nešto. Nije crnac, to je samo varka svetla i senke. Poljak je, ne zna najbolje jezik. Jede mu se paradajz. Znam to, nije morao da mi kaže.

 

Čujem glasove kralja i njegove pratnje. Ne vidim ih. Prostorije su opet štucnule i rokirale se. Idem iz jedne sobe u drugu kao da rešavam jednačinu. Pažljivo razrezujem kiflu. Uvek sam bolje mazao maslac na kifle, sa tostom mi nikako nije išlo. Na budući sendvič oprezno spuštam koturove paradajza. Drugovi su me napustili, osećam to kroz sirupasto proticanje sekundi i minuta. Gde ste, sad kada ste mi najpotrebniji? Zaklapam rasporenu kiflu. Poneo sam i dva cela paradajza, za svaki slučaj. Tu i tamo su žuti, ali to ne smeta. Biće tvrdi.

Jedan prolaz nudi stepenice do hodnika. Osvetljen je bojom ljuske od jajeta. Svirač drži u ruci cigaretu. Kuštrava prebira po torbi. Požuri, aman! Opet viču na mene. To nije u redu. Znaju da prvi put mažem maslac na kiflu, osim toga Poljak me čeka u kupatilu. Opet se štrecnuo kad sam otvorio vrata. Zatekao sam ga kao crnca. Istopio se tek kad je prišao da uzme paradajz. Oduševljen je. Pokazujem mu kako se jede. Vidiš, lako je. Zagrizeš kao jabuku. Čoveče, fantastično je! Namazaću se po licu! To je bila Poljkinja. Gnjavila je paradajz dok se dodirivala. E, stižem, samo da uzmem jaknu.

Naravno, dok sam se vratio do stepeništa, hodnik je nestao, a prolazi su postali veoma uzani. Kuća me je verovatno ispljunula. U podzemlju sam, to je izvesno. Uzane ulice pregrađene su gipsanim zidovima koji oponašaju starinske građevine. Ovde se prodaju haljine, tamo je bižuterija, onde je kafić, onamo je oprema za plažu, baloni, kantice, razglednice, plastične krabe i paketići pročišćenog peska. U svakoj prodavnici radi po jedna azijatkinja. Naravno da raspoznajem Kineskinje od Japanki i Korejanke od Tajlanđanki. Svakoj sam se nasmešio. Gledale su me podozrivo. Jedna je čak pokušala da mi se popne na leđa da bi dohvatila požarne merdevine. Srećom, u tom trenutku sam hodao četvoronoške, lajući na prolaznike. Zapravo, nije bilo nikog osim mene i prodavačica. Tu što mi se pentrala po grbači ujeo sam za članak. Oh, kako je to bio sladak ugriz. Na koži sam joj osetio sunce i vetar i voće. Opet čujem prekor. Svirač i Kuštrava sede za šankom.

Šta sve ovo znači? Nismo više ovde, zar ne? Ma jesmo, ali drugačije vidiš svet. Sad ću da ti izrežem kupon pa ćeš da nam se pridružiš, kralj te čeka. Nije to za mene. Snebivam se kao što su me i vaspitali. Nikad ne uzimaj tortu iz zatrke. Hajde, hajde, obeležićemo te, pa ćeš stalno biti sa one strane. To mi deluje primamljivo. Klimnem glavom kao da sam upravo smazao voćnu korpicu sa ananasom i papajom. Pa da, ti ionako živiš sa druge strane.

Otvorio se novi svet i prešli smo tamo.

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."