|
Autor Svetlana Stanković
|
|
понедељак, 14 децембар 2009 |
|
Rikardo, tvoje ruke su krvave. Ti svetliš u ovoj noći sa očima nabijenim podozrenjem mučenika, svetliš i plašiš se kakvog svica što se nakanio ući kroz ispucalo trunje u uglovima poluotvorenog prozora. Ti gledaš u noć, Rikardo, stvaraoče filozofskih koncepata, gmizavče što si se uvukao u život go kao od majke prastvoriteljke rođen. Ne bojiš li se, rođeni, svojih misli što udaraju u čelo snagom bunta i prete da izazovu kataklizmu želja oprečnih u ovo neiživljeno vreme kvaziludaka i razbuđenih flegmatika. Lire su utihnule, o prokletniče, a zvuk njihov danas su crvi na pločniku punom sasušenog lišća rastrgli. Produži ka besmislu Rikardo- Rikardo, svaki sekund bića si izjeo svojim istrulelim zubima, nastojeći da me ugušiš sokratovskim nastupom jednog starca što se drznuo da bude mlad. Ali sam te volela, tako mi ovog obraza sasušenog od umora, od prvog časa kad si se kaldrmom sav odvažan spuštao sa nakrivljenim slamnatim šeširom, dok si je držao pod ruku, a njena se haljina vijorila kao crvena zastava Turske. Samo je zvuk loše harmonike falio, i kez zlatom izlivenog zuba, u tom ruglu kiča i prostakluka, dok ste se slivali ulicom martovskog jutra ulazeći u moje selo.
|
