Eniaroyah.Com - Alisa u Paklu

Alisa u Paklu

Autor Marko Bojkovski

среда, 16 децембар 2009

“Alice, isn't it frightening?
Alice, aren't you scared?
Alice, isn't it wonderful?”

Trči najbrže što može. Kroz hodnik. Hodnik je uzak, jedva metar u širini, ali zato je plafon visok, visok bar deset metara. Jadnu, izgrebanu, krvavu devojčicu bi samo njegova teskoba uplašila. Ali ona gotovo da ni ne primećuje užasnost hodnika. Ni njegove užasavajuće proporcije, ni bolesno krv-crveno svetlo, ni krvave, pulsirajuće zidove načičkane očima koje sa puno mržnje i zavisti prate svaki njen korak. Ne primećuje jer zidovi, iako imaju oči, nemaju zube! Što zaiosta ne može da kaže za stvora koji je juri. Duplo, možda i troduplo viši od nje, sav ofucan, štrokav, krvav Zec. U rukama ima ogromnu motornu testeru kakvu je devojčica viđala kad ode na selo, na imanju svog dede... Dok je trčao za njom, ukjljučena testera je grebala, sekla zidove - krv i varnice su prskali oko njega čineći ga još strašnijim.

Saplela se. Pala. Udarila već izgrebana i izubijana kolena. Zaplakala je. Nije imala snage da ustane. „Mama...“ izustila je kroz plač. Čula je motornu tetsteru i zastrašujući smeh. Neka dva metra prešla je puzeći, pokušavajući da ustane...

Nastavila je da trči, sad i brže nego pre. U glavi joj se mutilo od straha, nikakava čista misao nije mogla da se rodi, samo haos. Srce je lupalo neverovatnom brzinom. Gubila je dah. Plakala je. Vrištala je.

„Alisa, stani, stani! Igraj se doktora samnom!“, vikao je Zec koji se sve više pribli-žavao. „Ti budi bolesna devojčica, a ja ću biti umobolni lekar, a?“

Učinilo joj se da vidi kraj hodnika. Da! To je neko svetlo. S novom snagom, Alisa nastavlja... Srce joj staje, gotovo da je izgubila korak i pala. Ipak, nekako se održala na nogama. Sad je jasno videla. Nije to nikako svetlo. Na kraju hodnika je vatra! Nema izlaza. Nema spasa. Svestna je toga, ali ne staje. Nastavlja da trči. I samo na tren kao da je zastala pre nego što se bacila u živi plamen...

Istrčala je na drugu stranu. Lice, ruke, noge su je užasno pekle. Koža joj je bila spe-čena. Crna i crvena. Kako je samo peklo! Kosa! Njena prelepa plava, kovrdžava kosica! Nije je više bilo. Da li je izgorela? Ostao je tek po neki pramen, uleplejna dlaka...

Ali nije stigla ni da se nanovo rasplače. Osvrnula se oko sebe... „Ja sam u paklu!“ rekla je.

Zec je, hvala bogu, nije pratio kroz vatru. Ali, Alisa se tek neznatno osećala bezbe-dnije. Možda je više nije jurio jedan pobesneli Zec sa motornom testero, ali ju je sad, u to je bila sigurno, posmatralo hiljadu ko zna kakvih monstruma. Bezbroj puta je u senkama ovog odvratnog mesta videla pokrete.

Lagano je koračala pored... potoka lave. Njegova svetlost joj je godila, pružala bar ne-kakav osećaj sigurnosti.

A, metso u kome se našla zaista je bilo strašno. I ne strašno samo za desetogodišnju Alisu, ne, ovde bi se u gaće usro i sam Rambo. Golo kamenje, tu i tamo po koja reka lave ili krvi, hiljade mosntruma, izgubljenih, prokletih diuša, prikaza, leševa, nebo tako teško i odvratno mutno, crveno. Vrućina, neizdrživa vrućina koja prži pluća. Smrad je možda i najgori. Tako slojevit, bogat. Smrad pokvarenih, izlomljenih uskršnjih jaja, trulog, raspalog mesa, govana i mokraće, smrad nogu koje su u jeftinim patikama bile čitav dan.

Alisa je išla dalje. Celo telo ju je bolelo. Dlanovi i kolena su joj bila izgreeban, izgu-ljena od silnog padanja. Gola stopala krvava - toliko puta je već stala na oštar kamen ili neki nož ili parče stakla da nije ni brojala. Celo telo joj je bilo prekriveno opekotima iz kojih je curila nekakava odvratna sluz. Ali, najgore su bile žive rane na njenom stomaku i grudima od onih užasnih šiljaka.

Naime, Alisa je jutros bukvalno bila odvučena na dosadni izlet sa svojom rođenom, starijom sestrom i dve rođake sa sela koje su im došle u poseti. Seljankama kao da nije trave, drveća i buba dosta kući, pa su baš navalile na taj izlet... I tako, njena sestra je čitala neku knjigu, rođake su se igrale sa bubama, a ona se dosađivala... sve dok nije videla velikog, belog, debelog zeca obučenog u ljudsku garderobu, kako na dve noge trči između drveća. Kao omađijana ustala je i počela da ga prati... Sve do te proklete rupe u koju je Zac uskočio. Skočila je i ona za njim. Padala je. Bilo je uažasno. Čitavih deset, možda i više minuta. Vrištala je ko da je kolju. A onda je pala na tri ogromna šiljka. Kidanje utrobe, bol od koga se gubi svest... smrt? Ne, ne tako brzo. Posle nekog vrmena Alisa se osvetsila. Okrvavaljeni šiljci su i dalje virili iz nje. Nije ona znala mnogo o ranama, ali toliko je znala - morala je da bude mrtva. Ipak je to stomak, a u stomaku su creva i sve te stvari... Ali bila je živa. Bolelo je ko ludo, al' je bar bolelo. A, onda je došao Zec...

Alisu trže vrisak koji je dolazio njoj iza leđa. Osvrnula se, pod svetlom ognjene reke i bolesnom, slabom, crvenom svetlošću 'neba' jasno je videla kako neki krupni muškarac sekirom odseca glavu nekoj devojci. „Umri, kučko neverna!“ vikao je u odsečenu glavu koju je držao za dugu crnu kosu. Primetio je Alisu. „U šta ti gledaš, derište jedno?“, bacio je glavu na nju, „marš odavde!“. Alisa je sva zgrožena pojurila dalje. Nakon nekih dvadesetak metara osvrnula se. Muškarac sa sekirom je nije pratio. Pomagao je onoj obezglavljenoj ženi da ustane. Alisa nije mogla da veruje. Žena je ustala i uz njegovu pomoć otišla po sopstvenu glavu. Podigla ju je sa tla, nabila na ramena, par puta okrenula - kao da zavrće sijalicu ili tako nešto. Kad je završila, zavrištala je na muškarca sa sekirom: „Kretenu ljubomorni! Koliko puta da ti kažem!? Ne varam te sa jebenim Adolfom Hitlerom!“

Alisa je samo odmahnula glavom i nastavila dalje tokom reke od lave... Onaj izlet sad joj i nije zvučao kao tako loša ideja.

Koračala je dok je noge nisu izdale. Skljokala se na kamenito, pepelom prekriveno tlo. Premor i vrelina ovog ukletog mesta su je omamili. Tako joj se spavalo. Nije smela da zaspi, ne sa svim tim čudovištima oko sebe. Onaj čovek sa sekirom, ona žena sa glavom na odvrtanje, onda ono premršavo dete koje je molilo za parče suvog hleba, ona gola devojka sa kopljem u stomaku... Ne, nije smela da zaspi. Zaspala je...

Sanjala je, toga je bila svestna. Jer je bilo uvrnutije čak i od svega što joj se tog dana desilo, čak i od Zeca visokog tri, možda i više metara i žive žene bez glave. Ovo je bilo neverovatnije. Bila je ona, ali drugačija. Bila je plastična. Bila je lutka. Svoja lutka. Ona se igrala sa sobom... ili kako već. Gledala je iz kućice za lutke u sebe, pravu sebe od kože, mesa i krvi, kako se smeje. Divna kosica je bila tu, lice joj je bilo čisto, bez čađi, krvi i opekotina. Ta devojčica - prava Alisa - pružila je ruku i uhvatila lutku Alisu. Alisinio lice se iskrivi u lice onog užasnog Zeca. „Misliš da si mi pobegla?“ Alisa, plastična lutka u nakaznoj zečijoj šapi, vrisnu iz sveg glasa. „Sećaš se? Ja sam doktor, a ti pacijent“. Zec položi plastičnu alisu na patos sobe. Raskopčao joj je malenu haljinicu. „Da vidimo šta te boli...“ Na njene grudi je položio onu ledenu stvarčicu koju koriste lekari kad je teraju da duboko diše. Ovog puta nije bilahladna. „Hmmm. Da... Pa ti si ozbiljno bolesna! Srce ti ne kuca! Moraš na operaciju!“ Zec je iz džepa izvadio ogromni, sjajni skapel i crni marker. Markerom je obeležio mesto reza. Položio je skalpel na njene grudi. Jadna Alisa je zatvorila oči, očekivala je ono najgore - do sad je već i zaboravila da je sve ovo samo san. Ali, nije bolelo. Čulo se samo kvrckanje plastike. Otvorila je oči i na svojim grudima, umesto nakaznog zeca sa sečivom u ruci, videla malo crno mače.

Sa mačetom u šakama, Alisa je nastavila da korača. Crv sumnje počeo je da izjeda njen um. Da li je uopšte krenula pravim putem? Da je išla levo ili desno od potoka lave, možda bi već naišla na nešto. Pogledala je levo i desno. Opet je ugledala siluete čudovišta i polu-mrtvih ljudi - nije znala kako drugačije da zove ljude sa sekirama u glavama, sa crevima koji se vuku za njima ili mačevima koji vire iz njihovih grudi, a koji se bez obzira na to šetkaju okolo.

Bila je žedna - usne su joj sve ispucale. Opekotine su se gnojile. One užasne rane od šiljaka su počele da krvare. Kako to da ranije nisu kravarile? Upitala se Alisa. Bila je gladna. Umorna. Htela je mamu.

A crno mače je spokojno dremalo u njenom zagrljaju.

Nije prešla ni dvestotinjak metara, a dve prilike su iskočile iz mraka i ščepale je. Iako se opirala nije mogla da im utekne. Jedan od napadača ju je udario u glavu... Izgubila je svest.

Pošto se osvestila, shvatila je da je one nakaze nose. Jedan ju je držao za ruke, drugi za noge. Nisu pratili reku lave, već su sad išli kroz tajh crveni polu-mrak. Bili su slični, koliko je mogla da vidi, oboje su bili visoki, mršavi, spori, sasušeni i smrdljivi.

„Mače, gde je mače?“ tihim, promuklim glasom je upitala onog što ju je držao za ruke.

„O, vidi, vidi, naš mali prezent se probudio. Dobro je, nisi je prejako mlatnuo u tinta-ru.“

„Imam ja iskustva sa povredama glave“ reče onaj što ju je držao za noge, i Alisa tek tada primeti da mu iz slomljene lobanje viri pola mozga.

„Lepojko, pitala si za ono šugavo mače, a?“

„Aha“

„Miodrag ga je zafrljačio u onu lavu. Budala, uvek je bio budala, mogao je to biti sasvim fini zalogajčić.“

„Budala si sam! Ja sa ovim prosutim mozgom sam pametniji od tebe! Šta će nam mače, kad imamo ovu?“

„Ona je karkasov poklon“

„Krindže, ostaće i za nas, a i onako idemo na njegovu smrtovdansku pijanku!“

„I to što kažeš!“

Relativno dugo su se tako vukli kroz mrak. Alisa je pokušala nekako da se izmigolji iz miodragovog i krindžovog stiska, ali krajnje neuspešno - toliko su bili jači da verovatno nisu ni primetili da devojčica uopšte pokušava da se oslobodi. Napokon, Alisa je čula neku muziku. Odvratnu muziku prepunu vrištanja i gitara, to je i njena starija sestra slušala. Fuj!

„A, blizu smo!“ reče Krindž, „Karkas je baš odvalio mjuzu!“

„Ma, gluposti!“

„Ti si glup, idiote rascopane glave. Ne kapiraš Metal!“

I tako su se svađali...

Alisa se nije posebno iznendaila kad je ugledala tu pijanku, nekako je već naučila da očekuje samo najgluplje moguće prizore. Na ogremnom stolu sedela je neka veoma debela prilika čiji je stomak sijao, i to zelenom svetlošću. Stomak je bio veliki, pa je i dobro sijao. Sve prilike za stolom su su jasno videle. Bilo ih je desetak i svu su ličili ko jaje jajetu. Svi mršavi, sasušeni, neke braon-zelenkaste boje - mada, možda je ta zelenkasta nijansa samo tu zbog svetla, pomisli Alisa, a onda shvati da to zaista nije važno - krezavi, sa tek po nekom dlakom u glavi - baš kao i ona, ponovo dobaci alisin um - svi sa ogromnim flašama u rukama...

„Ohoooj! Karkase, truležu stari! Ohoooj!“ vikao je Miodrag.

Jedna prilika ustade sa stola, zanese se toliko da umalo ne pade. Kad se stabilizovala na sopstvenim nogama, raširla je ruke u znak dobrodošlice. „Miodraže! Krindže! Setili ste se! Kako mi je drago!“ Pogledao je Alisu. „Vidim i poklon ste doneli“

„Da, da, samo nismo vezali mašnu, a bojimo se da će da utekne ako je pusimo“ reče Miodrag.

Karkas zavuče ruku u svoj džep. „Evo uzice! Miodraže, nikud bez uzice!“

„Znam, znam...“

Vezao joj je ruke iza leđa.

„Tako, Miodraže. Nek' bega sad ako može!“

Nasmejaše se svi. I Karkas, i Miodrag i Krindž i ostali gosti. Svi sem Alise.

„Pa, Karkase, koji ti je ovo smrtovdan, je l' beše sto osamdeset i sedmi?“ upita Krindž

„E, baća, baća... Dvesta drugi!“

„Pa, zar je toliko prošlo?“

„Toliko!“

„E, evo ti ruka, baća, ti si bre pravi leš!“ reče Krindž pa pruži ruku Karkasu. Ovaj je zgrabi i protrese je onako muški, toliko da je Krindžu ruka bukvalno otpala, ostala u karksovoj šaci.

„E, jebi ga! Sto godina mlađi od mene, a kilaviji.“

„Jebi ga, Karkase, baća moj!“ reče Krindž i zavuče onu čitavu ruku u džep. Izvadio je čekić i ekser. „Nigde bez čekića i eksera, dragi Karkase!“

„Da,da...“ promumla Karkas i uze čekić i ekser. Namestio je ruku u rame, prislonio ekser na ruku i sa svega par veštih udaraca čekića zakuco ga duoko u kost. „Eto, ko nova“

„Hvala!“

Alisa je želela da se začudi, iznenadi, ali sve je imalo jak utisak već viđenog...

Pijanka je trajala i trajala... Karkas je pričao o danu kad je umro - o svom prvom, pravom smrtovdanu. Alisa ga nije slušala. Žudela je za parčetom hrane sa tog stola i gutljajem pića iz tih ogromnih flaša. Želela je da vidi mamu. Htela je dan, Sunce, svoju sobu, svoj krevet...

„Karkase, mislim da je vreme da, hehehe, otvoriš poklon“ rekao je Miodrag.

Karkas je uputio jedan užasavajući pogled Alisi. „O, da! Donesite je ovde.“

Miodrag i Krindž su je ščepali. Vrištala je, pretila je čak, pokušavala da se oslobodi njihovog stiska, plakala je, molila je... sve uzalud. Bacili su je na sto, odmah pored onog jezivog debeljka čiji stomak svetli. Razvezali su joj ruke. Levu je držao Miodrag, desnu Krindž.

Karkas je prišao. „Pa, da otvorimo!“ Odvratnim šakama zgrabio je njenu nekada belu, sada krvlju, plamenom i pepelom uni[tenu haljinicu. Lako ju je pocepao. Pokidao je i njene gaćice. Uneo se Alisi u facu i iskezio tako da ju je smrad njegovog daha gotovo naterao na povraćanje...

A onda... iznenadni, neizdrživi bol - u preponama - bol - cepanja i kidanja - bol - kona-čnog ubijanja deteta u njoj - bol koji je poput munje prošao kroz njeno telo, udarajući i pržeći svaku ćeliju. Srce u šoku, prepone u grozničavom drhtaju, um u paklu...

„Alice, isn't it frightening?

Alice, aren't you scared?

Alice, isn't it wonderful?

Living life afraid

Don't look around the corner

I might be lurking there

Under the bed at night

You're up till dawn again“