Eniaroyah.Com - Košmar letnje noći

Košmar letnje noći

Autor Ivan Đurić

среда, 30 децембар 2009

Dečak je užurbano koračao po betonskoj stazi bacajući nervozne poglede ka horizontu. Poslednji tragovi dana sve brže su zamirli. Mrzeo je ovo mesto više od ma kog drugog mesta kojeg je mogao da se seti i nipošto nije želeo da ga ovde uhvati mrak. Da se nije toliko zadržao nikada ne bi krenu ovuda, ali je prečica kroz gradsko groblje sada bila jedina šansa da uštedi malo vremena ne bi li izbegao kućni pritvor zbog kašnjenja.

Sve duže senke spomenika šarale su put i stvarale dovoljno mračnih ćoškova da maštu usamljenog dečaka dovedu do usijanja. Tama među grobovima kao da je postajala živa. Kraičkom oka sve češće je opažao preteće znakove kretnji, prikradanje čas sa leve, čas sa desne strane. Kada bi se panično okrenu ka njima, uverio bi se da je među senkama sve statično, ali bi se pokret ponovo javio čim bi ispravio pogled. Srce mu je sve jače bubnjalo u ušima, a korak postajao brži. Želo je da potrči i popusti pred napadom panike koji ga je saletao, ali se bojao da će tako da isprovocira nešto užasno, nešto što je za sada samo vrebalo, i navede ga da izjuri iz svoje busije.

-To je sve u mojoj glavi, vampiri ne postoje... To je sve u mojoj glavi, vampiri ne postoje...- ponavljao je šapatom ovu mantru i borio se da umiri dah.

- To je sve u tvojoj glavi, vampiri ne postoje- Čuo je glas svoje majke koja ga je ovom rečenicom tešila posle košmarnih snova. –Sve zbog tih glupih filmova koje gledaš! –

I to je bilo tačno, gledao ih je previše. Bilo bi pravo čudo kada mu se svi ti živi mrtvaci, vukodlaci i karakondžule (kako ih je nazivao njegov otac) ne bi kad-kad javili u snovima. Ili na javi, u raspaljenoj igri mašte kao sada...

-O, Bože...- nije li ga majka tako tešila i posle onog odvratnog sna, kada je sanjao baš ovo mesto?! Jasno je mogao da ga se seti. Iskrzani, žuti zubi koji mu škljocaju za leđima dok pokušava da pobegne kroz šumu spomenika; sapliće se, pada, teškom mukom izvlači noge iz lepljivog blata dok, spor kao puž, beži da spasi glavu. Skoro da je opet mogao da ih čuje za leđima!

-To je sve u mojoj glavi, vampiri ne postoje,- drhtavo je izgovorio i prikovao pogled na stazu, rešen da više ne naseda na igru sopstvene mašte. -Samo u mojoj glavi, vamp...-

-Ej, sine!-

Prigušeni krik strave oteo mu se iz grudi kao gas pod pritiskom. Od naglog trzaja izgubio je ravnotežu (i snagu u kolenima) i posrnuo na stazu.

-Polako, polako... Nemoj da te strefi infarkt sine, neću da te pojedem! Ovde samo jedan deda kome treba mala pomoć da ustane.-

Dečak razrogačeno pogleda u starca koji je klečao kraj spomenika, kao da još uvek ne shvata šta vidi. Usta su mu i dalje bila otvorena, zaleđena u grimasu nemog krika.

-Došao sam da obiđem prijatelja, kleko’ da zapalim sveću i sad ne mogu da ustanem. Dobro bi mi došla ruka podrške... a izgleda da bi i tebi, - starac se osmehivao. –Žao mi je, nisam hteo da te uplašim.-

Dečak je polako dolazio sebi. Pridigao se i prišao starom gospodinu koji je klečao na grobnoj ploči. Iz male, limene kućice treperio je plamen sveće.

-Ovi prokleti dani su tako vrući, ne mogu nigde da maknem! Tek ovako, predveče, kad malo zahladi. Ehhh, većina mojih prijatelja je ovde, a ni ja nisam daleko... Daj ruku!-

Kako se samo glupo osećao! Naravno da je sve bilo u glavi, sve zbog tih idiotskih horor filmova! Majka je, kao i uvek, bila u pravu. Osećao je kako mu obrazi bride od crvenila. Pružio je ruku i pomogao čoveku da ustane.

-Ooop-a! E, hvala momčino! Ako pričekaš malo, možemo zajedno do izlaza. Ti se baš prepo’, a?-

Starac je spusti ruku na dečakovo rame i protresao jednu pa drugu nogu sa bolnim izrarom na licu.

-Ma ne, okliznuo sam se...uvek prolazim ovde, tu mi je prečica.-

-Aha, odma’ sam video da si opušten ko’ na korzou.- Starčeva šaka mu prijateljski prodrmusa rame. –Samo, uredu je to, da ponekad slažeš, znaš. Ljudi to stalno rade.-

Dečak pocrvene još više i obori pogled na zemlju.

-Ajde, ajde, znam ja da si ti junak... Uglavnom, a!- Nasmeja se i potapša dečaka.

Nebo na horizontu dobijalo je sve hladniju nijansu što ga ponovo podseti na razlog zbog kojeg je krenuo ovim putem.

-Ja bih morao da krenem, moji će da brinu.-

- Lažu, sinko, svi! Bez izuzetka! I kad treba i kad ne treba... Evo, sa’ćemo. Ne smeta ti da se još malo oslonim na tebe, ove stare noge ne rade više kako treba?-

- Ne, samo izvolite...-

Obgrlivši ga, starac se prilično priljubio uz dečak. Sada je mogao da oseti neprijani miris njegove garderobe, ili, pre, suve, smežurane kože pod njom. Smrad starosti bila bi najpribližnija definicija kojom bi mogao da ga opiše.

-E, to ti je život, sve sama lagarija. Vidiš ovaj epitaf? Znaš šta je to epitaf?-

Klimnuo je glavom trudeći se da što diskretnije izmakne nos u stranu.

-Piše: „Nikada prežaljen“! A pogledaj grob, zarast’o u korov...-

Zaista, tekst na spomeniku veličao je uspomenu na pokojnika dok je zapušteno stanje u kome se grob nalazio govorilo nešto sasvim drugo. Gust kupinov grm izbijao je ispod ploče i pleo se oko spomenika kao zmija koja davi svoj plen, ostavljajući jedva dovoljno prostora za sliku i epitaf; betonski okvir gotovo se sasvim raspao, a ono malo čvrstog materijala što je preostalo davilo se u travi; žilava drvenasta biljka rasla je iz zarđale metalne kućice za sveće.

- NIKAD kaže, a potpuno ga zaboravili za par godina!-

Nije li u toj simbiozi propalog lima i korova maločas gorela sveća?! Sada je to izgledalo nemoguće. Igra senki zamirućeg dana sigurno se poigrala sa njegovom percepcijom...

-Sramota!-

Dečak ponovo podiže pogled na spomenik. Zagledao se u njega pa čvrsto trepnu, kao da želi da razbistri pogled. Na licu mu se ponovo javio onaj tupi izraz zaprepašćenja dok je sada nemo zurio u starca. Napukla porcelanska slika na spomeniku bila je njegova!

Starac se osmhivao. Ispucale usne bolno su se rastegle preko nabreklih vilica. Iako ih nije video, znao je da je to zbog ogromnih, žutih zuba koji su tu nekako narasli. Znao je, jer ih je već jednom ovde video! Sve zbog glupih filmova... Grcavo je pokušao da udahne, ali vazduha kao da više nije bilo... samo vakum i smrad truleži.

-Lažov do lažova!!! Pa šta ako i ti ponekad slažeš, imaš na to pravo! Znaš, kad sam ono reko’ da neću da te pojedem, ni to baš nije bilo istina...-

KRAJ...