Утамничена младост, снага...

Вранац

Грчећи сапи своје,
ходао је полако.
Брзи коњ црне боје,
поносно и лако.

Длака црна к`о туга
с` ње сјаје само очи,
Живот му тамница дуга,
у чежњи и самоћи.

Певао дахом песме далекој слободи.
Јурити степом не сме, амова зид га води.

Чека га топла штала, чиста вода, нов дан.
Срећа је давно стала, степа само је сан.

Поткови златни сјаје
ал` њему терет су само,
Зна да смрт вечно траје,
 решиће их се тамо.

Златне су копче на аму,
мамузе сјаје на бедру,
Он једва чека да умре,
слободу осети ведру.