Pričaš o svojim željama,
a želje su tvoje moj svaki dan,
ti ne znaš ništa o snovima,
a smeješ se izgubljenima.
Žališ, sama za sobom žališ,
zamišljena, maglenih očiju,
i sa košavom u srcu,
a nikad nećeš ni saznati,
šta si to imala,
šta si izgubila.

Ti ćutiš i gledaš daleko,
i vidiš li tamo šta?
Išta osim sebe same?
Ima li sreće na kraju sna,
ili je ostala samo neizgovorena
reč koja optužuje.
Hladna suza nikad sići neće,
niz mramorno ti lice draga,
niti dragom će te zvati,
ikada, ikada...

Ne vidiš ti na sreću ništa,
i zaplakati nećeš skoro,
sve dok jednog tihog dana
kroz knjige stranu ne vidiš strah,
i negde u daljini tamo,
čuješ uzdrhtali svoj dah.
A onda, kad kasno bude,
i kad odu drugi svi,
shvatićeš možda, a možda i nećeš,
da svi su te voleli...

Samo nikad volela nisi ti...

 

 

Napomena: Svaka rima u ovoj pesmi (a na žalost ima je, sve više prema kraju) je krajnje slučajna i neželjena!