| Pripovedač |
| Autor Jelena Ličina | |
| Friday, 02 February 2007 | |
|
Razrogačila je oči boje rogača. Onako zvučno. "Pa da. A zar si ti stvarno mislila će cveće utonuti u san samo od sebe? I njemu neko mora da ispriča priču, toplu i meku, onako paperjastu. Doduše, ima mnogo različitog cveća, a to znači i da ima mnogo različitih priča. Ali ono što ih sve povezuje je to da ih jedino vile umeju istkati svojim srebrnastim glasićima. Male zvučne žice prepliću se veoma pažljivo jer cveće je krhko i nežno u svojoj suštini, bez obzira na trenutni oblik ili boju krunice koju nosi. Svaka nit pripovedanja upliće se u latice, jedna za drugom, slaže sloj po sloj. Zato mi ponekad, kada onako iskreno verujemo, vidimo kristalaste odsjaje na njima. To znači da je priča bila uspešno upijena, što je posao cveta, i uspešno ispričana, što je posao vile." Oči su joj se presijavale kao viskozne karamele. Onako jestivo. "Da se vratimo na različite priče. Kao što sam već rekao, svaki cvet ima priču koju najviše voli, koja najviše uzbudi boju njegovih latica, ubrza sokove u stabljici i zanjiše prašnike prema mesečevom carstvu. Evo, naprimer, mak. Njegova vila je Makala. Njene priče su herojske, prepune grimiznih odsjaja zalazećeg sunca sa štitova ponosnih vitezova, bočica sa ljubomorno čuvanim mirisima koji uspavljuju putnike namernike onako iznebuha, usred kakvog polja. Ako slučajno u letnjoj noći u travi budeš čula sitne zveckave crne zvuke, kao da se gomila malih klikera uzjogunila u zaboravljenoj kesici, znaćeš da mak sanja. Ili, recimo, zumbul. Kada njegova ljubičasta vila Zumbala započne pređu, neretko se desi da pod takvim opojnim prekrivačem, otežalim od mirisa, usni i pokoja sova, leptir ili veverica. Zumbuli tada svojim praporcima zvone 'a capella' u rasponu od najniže granice plave, pa skoro do susreta ljubičaste sa purpurnom." Bio je uveren da ga sada iz polutame posmatraju dva čokoladna bunara željna još toga znanja, pa je nastavio po stubištima bez odmorišta. Onako polaskano. "Suncokreti su svet za sebe. Njihova vila Sunčala ima težak zadatak da se pokaže kao dostojna zamena suncu koje noću odlazi da se odmori od golemastog balasta pogleda usmerenih iz hiljadu vernih crnih okaca. Tako njene priče moraju da budu veoma, veoma tople, čvrsto vezene najfinijim solarnim kašmirom. Sunčala u sumrak iz svoje guste kose boje žita vadi jantarni češalj kojim spretno sakuplja raštrkane zalutale zrake i noću ih upliće da bi suncokreti sanjali svoje žute snove. Šta pomisliš kad ljiljan zamiriše onako zaslepljujuće belo? On se tada penje na vrh pamučnog sna koji za njega nežno čini njegova Ljiljala. Mislim da se tada baš i umiljava nekom kuniću i, upornošću sante koja eonima klizi po Antarktiku, pokušava da mu objasni da neće nigde da zakasni ako ostane nevino mlečan." Čokoladni bunari su se izlili u smeđa okeanca. Onako dečje. "Kada se jednog dana budeš zaljubila, to će biti siguran dokaz da si prstima mašte dotakla ružine snove. Ili si uzvratila osmehom romantičnoj vili Rosali baš u trenutku kada je njene latice kupala čeznutljivim suzama nečijeg srca, ili ih ušuškavala u uzdahe i neizgovorene poglede koji govore najnemuštijim osećanjem. Neka te ne zavaraju ružine bodlje, tako se na njenom jeziku kaže 'volim'. Bol je samo očigledna asocijacija jer ruža je jedno veoma semiotičko biće. Rosala je najveći arhitekta snova: gradi ih u svih pet dimenzija. Da, pet. Peta dimenzija je Mašta. Ona je okom nevidljiva, ali to i nije čulo kojim se ona percipira i shvata. Ako ti neko nekada ne bude verovao, nemoj se obeshrabriti. Ti budi ona koja veruje jer znaš čime treba da gledaš da bi mogla da vidiš... Okeanca su se polako zamutila u nadolazećoj buri snova... i naposletku ugasila prhki cimet pogleda... Onako kako je on najviše voleo. "Laku noć, mala bojo začina mog života", satkao je poslednju rečenicu za večeras, koja jedva nekako uspede da se uvuče kroz čvrsto pritvorena vrata njene usnule kudrave glavice... Kroz plavičasto prozorsko staklo, verno čuvano dostojanstvenom mrežom čelične čipke koja se na mesečini presijavala kao plišanost u mačjim koracima, provejavale su guste bele pahulje. Udružene u pripovedni esnaf da bi im bio dodeljen novi smisao. Sakupljene da bi jednoj priči u februaru dale toplu nijansu svojim hladnim, igličastim, neponovljivim, savršenim kristalima. Njegova vrata nikako nisu mogla ostati otvorena jer mu je besana senka opet vragolasto progutala ključ. Sa sve ključaonicom... Vendi je bila odlična učiteljica. Ili je on bio odličan učenik. U svakom slučaju, lepo je kad ima ko da uči...od koga... |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
