Čini mi se, kao da gubim veru,
kao da nestao je onaj glas,
iz mog razuma, iz duše,
odnekud već,
što vezivao me sa nečim,
ni sam ne znam čim.

I život, prolazi, nestaje,
a ja stojim izgubljen, nasukan,
video sam dovoljno, čuo sam previše,
i sad gledam sa strane,
bez cilja, bez vere...

Čini mi se, kao da gubim veru,
kao da nemam snage,
da verujem u Boga, u sebe,
kao da nestali su snovi,
da nikog više ne volim,
nikog ne mrzim.

I tama me guta, ždere,
tami tiho šapućem, ispovedam se,
a sve samo kao da je san, bezbojno,
i kako da nastavim, kuda,
a znam da moram, jer nemam gde...

Čini mi se, kao da gubim veru,
kao da nemam budućnosti ni prošlost,
već samo lutam iz dana u dan,
trudim se da pokušam ali ne uspevam,
a opet živim neprimetan,
sam sebi stran.

Kažem sebi, razmisli, razmisli o svemu,
kako si došao tu gde si,
šta desilo se onom starom tebi,
a onda znam, to i nisam ja,
to je samo senka, samo san...

 

(C) 2007 Nikola Bulj