| |
|
|
Autor Aleksandra Rokvić
|
|
Wednesday, 28 February 2007 |
| Indeks članaka |
|
Eoni
|
|
Strana 2
|
Strana 1 of 2 nije sasvim horor... ali nije bogme kratka proza ;)
Eoni jednog života prolaze. Ponekad nam se čini da smo večni; dok paleta sunca oslikava trivijalne stvari ili dok krofna meseca razliva svoj cakleni med – više nije ni bitno. Više ništa zaista nije bitno. Posle katastrofe grumenje koje je ostalo od grandioznog utvrđenja sakupljeno je na gomilu – i od njega je napravljena savršena ravan na kojoj je dovoljno lako postojati. Ništa što kasapi ovaj vazduh ne sme ju narušiti, u suprotnom sledi još jedna katastrofa i onda se zavese podižu i nastupa sigurna smrt. O ovome je razmišljala dok se lelujala na tankoj niti te naizgled stabilne ravni, utrnule svesti, dok u podsvesti ključa pomisao da se sistem može srušiti. Koji sistem?Bila je noć. Mogao je biti i dan, zaista nije ni bitno. Sedela je na klupi, na trgu, u samom centru grada, centru svih moderno-civilizovanih zbivanja. Bilo je pusto, ni traga ljudskim bićima. Ali sve jedno sve je smrdelo na njih. Bila je tišina, ali pištanje u njenim ušima upozoravalo je da nije iskrena. Ništa nije stalo. Sve i dalje tandrče i šušti, samo negde dalje od nje. Sve i dalje ječi gnojem lokalne dece, lokalnih alkoholičara, lokalnih pametnjakovića, i privremenih ukrasa te mase koja se svakodnevno gega u utrobi grada. Bila je sama, sedela je obgrlivši kolena pogledom uprtim u mrak izrešetan nezgrapnim građevinama i trenutno usamljenim ulicama. Mora da su sada jako srećne, mislila je, kada su se makar na kratko otarasile svojih nepodnošljivih i sadistički nastrojenih tvoraca. Osetila je kako se nečiji prst zariva u njenu lopaticu sa vragolastim prizvukom. Neko želi da se ona okrene, da obrati pažnju. Vibracija dotičnog bića struji mahnito kroz celo njeno telo, samo da bi se na kraju zarila u njen mozak. Podočnjaci su postali teški i u oku svog uma mogla je da ih vidi kako se ocrtavaju na isuviše tankoj koži ispod njenih očiju. Kosa joj se prosto naježila, kiseline u stomaku počele da prizivaju mučninu. Ko li je to mogao biti? Možda je neki njen izgubljeni prijatelj, neka spodoba iz nekog njenog drugog života – avet iz prošlosti koja je došla nemilosrdno, banalnog osmeha na licu, da ju podseća na neki drugi vek njenog postojanja. Možda je, pak, neka sasvim naivna osoba iz života koji je vodila sada, iz čiste nužde da ukamuflira gotovo ludačke kontemplacije koje stvaraju grčevi njenog uma. Opet, mogućnost da je neki potpuni stranac još uvek postoji. Moguće je da je to neka sasvim nova persona koja je spremna da zasija u arhivi njene spoznaje sveta. Neki glasnik, neko ko je spletom okolnosti završio baš ovde i baš u takvoj poziciji da mora da se obrati baš njoj. A možda je to samo neki izmučeni prosjak, neki gladni neurotičar, ili iznemogli perverznjak, neki egzibicionista kome treba posvetiti pažnje, pijandura koja nije izgubila smisao za humor. Nozdrve joj razara teški vazduh preko koga udiše svu prljavštinu koja je spremna da bude upoznata sa ljudskim organizmom. Sa osećajem prisustva dotične misteriozne osobe, ona teško pokreće svoje telo na klupi, okreće se i suočava sa bićem. Ali iza nje nije bilo nikoga. Piljila je u mrak, u prostranstvo potpločanog trga. Mogla se zakleti da je osećala prisustvo osobe kojoj je pripadao prst isto tako kao što oseća i klupu pod svojom zadnjicom. Pogledom je prečešljala tamu – možda je osoba krenula, možda se sakriva; svakako nije mogla daleko otići toliko brzo. Ali sada više i tako zapravo ništa nije bitno. Zato zaboravlja na ovaj incident, dajući sebi kratko i jasno obrazloženje da uobražava, i seda ponovo onako udobno kao što je sedela do maločas, i nastavlja da gleda u prazninu. Bilo je nešto toliko smirujuće u toj samoći, iako je prema njoj gajila izvesan osećaj ambivalencije. Bila je u mraku, u tišini, usred pustog grada. Mrzela je sav taj prostor oko sebe, način na koji je lepota ove planete pretvorena u nešto što joj se gadi, a opet je upijala svaki atom tog ambisa i bila zadovoljna što je prazan, kao da se nada da će takav zauvek biti. Toliko puta je fantazirala spaljivanje celog sveta, ubistvo svih živih bića koji postoje, i kako bi zatim sedela mirno postrane i posmatrala kako se priroda obnavlja i kako sve počinje iz početka – ali kako ovoga puta dobija šansu da stvari budu ispravne. Jedina mana je bila što ni ona, ipak, nije bila večna, i nikada ne bi doživela ponovni procvat, nikada ne bi videla konačan ishod. Pogledala je u nebo. Zvezde se nisu videle, verovatno od smoga i od veštačke svetlosti koja kasapi sve oko sebe. Ipak, osećaj beskraja i magijskog nadahnuća bio je uvek prisutan. Želela je da se pretvori u maglu i odleprša daleko u atmosferu, da se rastopi u njoj i potom vine u vasionu, da zaigra jedan ples sa mesečevom svetlosti uz nemu ariju. Mesec se ove noći nije video, i na momenat je zbog toga bila izrazito tužna i skrhana. Ali to osećanje je brzo upalo u jednu veliku crnu rupu jer – sada zaista više ništa nije bilo bitno. Osetila je onu istu vibraciju neke ljudske osobe, sada je bila sigurna da je to čovek. Osetila je isti onaj prst. Sada joj je prošao kroz kosu. Poskočila je i mahnitom brzinom se okrenula, ali umesto da se suoči sa dotičniim, suočila se još jednom sa vazduhom. Razljutila se. Šta li se to, bože, dešava? Ko se igra sa njom? Frknula je i dopustila besu da oskrnavi njeno lepo lice. Par momenata se osvrtala oko sebe, pokušavala da gleda kroz vazduh, preispitivala svoja čula u potrazi za bićem koje ju je uznemiravalo, koje je još više kvarilo njeno neraspoloženje – ali nigde nikoga. Još jednom se opustila, izdahnula veliku količinu vazduha da bi se smirila, i objasnila sebi kako to nije važno, i ponovo se sručila na klupu i zauzela stari stav.Iz uma joj, ipak, nikako nije odlazila nervoza. Ovo ubadanje prsta u njena leđa i zatim glavu strašno su poremetili njeno smireno i vrlo pesimistično razamtranje praznog grada posle ponoći. Bes koji je proizišao iz enormne iritacije kvario je melanholiju. Uvidela je koliko je dosadna činjenica da ona trenutno zaista mrzi apsolutno sve. Sećala se vremena kada je mogla da vidi lepotu u svemu što je okružuje. Znala je da je ta lepota još tu, samo je ona izgubila uvid. Kako bi bilo fantastično da lepoti da još jednu šansu. Podigla je glavu i još jednom uronila pogledom u nebo. Dozvolila je svim svojim mislima da pobegnu iz kovčega depresije i razmotaju se kroz vazduh. Niti raskalašne čarolije počele su da se prepliću. Iznenada sve je dobilo čudesni sjaj. Da, to je to – to je ta lepota koju je vremenom zanemarila. Rozi, žuti i plavi cvetovi blistaju iz pukotina asfalta. Svaki atom vazduha dobio je nekakvu nedefinisanu boju. Ceo svet je odisao životom i počeo je polako da se njiše. Drveće je pustilo svoje listove, dalo svojoj kori boju koja para oči. Sve je postalo šareno, sve je bilo u pokretu i sve je bilo prelepo. Čak i oronuli zidovi zgrada, suvoparni izlozi su naučili da pevaju, da gledaju i da vole. Zemlja je počela da gori, a njeno srce je počelo ubrzano da kuca. Ovaj splet živosti i boja zapalio je njenu dušu – udisala je spektakularnu moć prirode i samog bivstvovanja, postala je svesna svoje amorfnosti i otkrila je jednu veliku tajnu - njeno telo ne postoji, ništa nema istinski oblik, svi smo jedna amorfna a toliko lepršava masa koja je svemoćna i, prvenstveno, prelepa. Neko je opet zario prst u njena leđa. Slika lepote se razbila. Sve što je videla i osećala survalo se niz grotesknu padinu. Sve boje su nestale u jednom jedinom momentu, kao i božanski osećaj od maločas. Sve je opet postalo crno, suvo, tiho i letargično. Sve se slilo u samo taj jedan užasno naporan osećaj – nečije neumesno zabadanje svog prsta u njena leđa. Sva energija kojom je samo par sekundi ranije gospodarila prelila se u neverovatan bes. Skočila je sa klupe spremna da zgromi šta god to bilo što ju je konstantno prekidalo u njenoj spoznaji ovog sveta, u njenim razmišljanjima. Sve što je želela jeste da sedi mirno na ovoj klupi kada je već dobila tu retku priliku da bude potpuno sama u sred civilizacije, ali neko joj je to uništavao, neko užasno i veoma neuviđavno biće. Ali iza nje opet nije bilo nikoga. Ništa što je živo ovde nije postojalo osim nje i nekoliko drveća koji su vapili za slobodom. Bes je počeo da kulja u njoj. Iznenada, tanani glasić je počeo da se uzdiže iz tla. Odzvanjao je blago poput srebrnih zvona. Govorio je nešto ali su se vokali razlivali do te mere da nije mogla da razabere ni reč. Zastala je. Skoncentrisala se na ovu pojavu maksimalno. Nije se pitala ni odakle glas dolazi, ni kako je to moguće, ni zašto je tu – samo se ukipila i unela napor u razotkrivanje poruke. Još jedan, malo dublji glas, počeo je da se mota oko nje. Ni njegove reči nije mogla da razabere. Uskoro su iz patosa počeli da se propinju i treći, i četvrti i peti. Uvlačili su se u njene uši i lupali o kapiju njenog uma. Postajali su glasniji, jači, a sve manje i manje razumljivi. Nije mogla više da izdrži i silovito je začepila uši. Ovaj pokret izazvao je pojavu jednog gromoglasnog, ujednačenog i užasavajuće piskavog tona – razorio je njen mozak i zarežao toliko glasno da joj je zapravo naneo fizički bol. Kleknula je na zemlju, sklupčala se, stegla zube i oči, i počela da se trese. Kada je unezveren uzdah pokidao njene usne, pištanje je zamrlo. Sada je sve opet bilo tiho i sasvim pusto. Ustala je, poravnala odeću i stala da razmatra sve što se upravo desilo. To je prekinula stara konstatacija, a to je da sada, zaista, zapravo više ništa nije bilo bitno.Pomislila je kako je oduvek imala neki monstrumski poriv da u izlivima besa ili nezadovoljstva ubije nekoga. To joj je bila davnašnja želja. Toliko puta je u gnevu zamišljala kakav bi to osećaj bio kada bi zarila nož u nečije telo, kada bi mogla da oseti kako se kida odeća, koža, meso, kada bi osetila miris krvi, čula vriske. Kako bi to izgledalo kada bi se nečije telo grčilo od bola pod njenim zamahom, kada bi usne drhtale, svaka ćelija umirala – kada bi život prosto isparavao, i to sve zahvaljujući njoj. Možda je uvek priželjkivala šansu da uradi ovako nešto, jer, stalno je nosila nož u torbi. Sada kada već ništa nije bilo bitno – šta bi moglo da ju spreči? Još jendom je mrko pogledala vazduh na mestu na kojem bi trebala da stoji osoba kojoj pripada prst. Zatim mu je ljutito okrenula leđa i uputila se niz ulicu.Kaskala je kroz tamu i uobražavala da je lovac. Osluškivala je i rasplinjavala mrežu svojih čula po prostoru nebili osetila neko ljudsko biće. U ruci je stezala elegantan i smrtonosno zaoštren nož za koji je bila duboko emotivno vezana, ali je večito ignorisala taj detalj. Koračala je pored prolaza ka jednoj zabačenoj uličici kada je iz nje začula šuštanje. Pa da, mora da se neko tamo zavlači! pomislila je. Smešak se ocrtao na njenom licu i prstima je pritisla nož još jače. Zakoračila je u mrkli mrak tog prolaza. Stala je. Sada je mogla sa sigurnošću da oseti ljude u svojoj blizini. Uzdrmalo ju je neverovatno uzbuđenje pri samoj pomisli da će ostvariti jedan od svojih velikih snova. Kako to da joj nikada do sada nije palo na pamet da jednostavno ustane i uradi nešto što želi, da krene u pohod ostvarivanja svih svojih fantazija, od onih najbanalnijih do onih grandioznih i uzvišenih? Ah da, pa do sada se još nije desilo da ništa zapravo nije bitno, do sada nije imala tu slobodu i tu rasterećenost. Kada su se njene oči privikle na mračnije okruženje, u tmini je razabrala dve neobično niske figure. Odlučno, u životinjskom hiru, prišla im je držeći nož u pripravnosti – a pred njom se iscrtaše dva bleda dečja lica. Ukopala se u zemlju iznenađeno. Dečak i devojčica, izrazito mladi, krupnih mrkih očiju, riđe kose, obučeni u neupadljive zemljane tonove. Zamrznuti pogledi. Stajali su kao kipovi iz neke noćne more. Gledala ih je začuđeno. I oni su gledali nju. Gledali su se međusobno za još jednu večnost. Eoni još jednog života počeli su da otplutavaju kraj njih. Tišinu je konačno pokidao dečakov mio glasić: “Naša mama kaže da si se izgubila.“ Ona je par puta trepnula glupo. “Molim?“ insistirala je zblanuto. Cela stvar je postala izrazito uvrnuta. Tek na spomen njihove majke ona je zanemarila njihov sablasan izgled i zapitala se šta dvoje dece, očigledno brat i sestra koji su vrlo moguće blizanci a ne mogu imati više od 5 godina, traže u zabačenoj ulici centra grada oko jednog časa posle ponoći? “Ali rekla je da će te ubrzo neko pronaći. “ dodao je dečak.Krčanje. Kreštavi zvuk. Neki auto se uparkirao iza nje, izvan prolaza, na onoj prostranoj ulici kojom je hodila pre nego što je završila ovde. Neko iz automobila trubi. “Kristijana!“ zaurlao je muški glas. To je bilo njeno ime. Okrenula je deci leđa i pogledala u pravcu dopiranja zvuka. Nedaleko od nje stojala su neka tamna kola čiji je prozor bio spušten. Mladić nešto stariji od nje proturio je glavu i ruku. Počeo je da joj maše. Namršteno se okrenula da pogleda decu, ali ona više nisu bila tu. Još jednom se razbesnela. Kako su nekulturni ljudi u današnje vreme, neprestano te uznemire pa nestanu! mislila je.Uputila se ka kolima.
|
|
|
|
|
|
|
