| |
|
|
Autor Aleksandra Rokvić
|
|
Wednesday, 28 February 2007 |
| Indeks članaka |
|
Eoni
|
|
Strana 2
|
Strana 2 of 2 Dok je koračala mogla je da oseti kako joj se stopala lepe za patos. Kao da su neke puzavice čvrstine dijamanata izrastale iz ledenog betona, tlo ju je vezivalo za sebe, ispuštajući vrlo tihe jecaje – jecaje koje je znala da samo ona čuje. Neka žena bila je zaglavljena ispod svih tih kamenih pločnika koji su oformljavali tu ulicu – neka žena čija lobanja polako truni u vihoru koje je ostavilo njeno meso, ali njeno srce još uvek kuca, i ono je izrazito glasno. Ta žena peva tužbalicu, nosi u sebi tugu za celim svetom, ona je srce prirode i prolaznost vremena, iskra energije i potučenost života, i ona ju je dozivala, vukla k’ sebi, tkala joj savršen kovčeg svojim mislima. Ali Kristijana ju je ignorisala, terala ju svojim umom, bežala od onog iskonskog i božanskog, od užasa istine i lepote, i hodala čvrsto i hladno ka bezličnim kolima. Ljudi koji su sedeli u njima gutali su svaki njen pokret i hranili se prizorom njenih oblina dok im je prilazila. U njenim kristalnim očima nisu mogli videti nikakve tragove dekadencije, demencije, pa čak ni umora ili potresenosti. Ne, niko nije mogao videti kroz nju. Njeni pokreti, njen glas, njene boje i odsjaj njenih očiju uvek su bili isti, i kad je živela mirno i kada je čula krike mučenice pod zemljom. Momci koji su nestrpljivo čekali da im konačno priđe dovoljno blizu nisu mogli da primete kada je nešto bilo drugačije u njoj, iako su je vrlo dobro poznavali, možda čak i suviše. “Malena pa šta će ti taj nož?“ prozborio je onaj koji ju je i pozvao. “Izgledaš kao neki serijski ubica. “ prasli su u smeh.Njihove oči, sa druge strane, nisu sakrivale ništa. More opijata preživljavala je buru, dok je blago crvenilo koje suptilno ukrašava beonjaču otkrivalo njihovu banalnu radost što ju ponovo vide. Koliko je prošlo? Godinu, dve? A možda mnogo manje? Oni su bili tu kada se sve okrenulo naopako po prvi put, ali nisu bili tu kada je grumenje sakupljeno i napravilo jednu savršenu ravan. Oni su bili tu da upoznaju njenu sposobnost da vodi živahne konverzacije, da se smeje bez prestasnka, da kasapi statičnost svojim duhom, da upoznaju njeno telo i da se smeju njenim šalama kao i da znaju njene površne želje; ali nisu bili tu da vide kako se maska koju su poznavali i obožavali topi pod mlazom kisele kiše, nisu bili tu da shvate da ih je zavaravala sve vreme. Razmenili su par reči, ispljuvali rečenice istinskog ali nedovoljno dubokog interesovanja za njene protekle dane, za nove ljude u njenom životu, tražili su obrazloženje zašto je nestala i kako to da im se više nije javljala. Nedostajala im je neko vreme, to je znala, ali kasnije njihovi životi su bili previše truli i brzi da bi prijuštili sebi minut ćutanja zbog njenog odsustva. I usput, negde duboko u sebi, ono malo ostalo od njihove urođene intuicije govorilo im je da se nešto desilo, da je bomba koja je bila u pripravnosti konačno eksplodirala jer – njihova malena Kristijana, lepršava i toliko drugačija, ipak je u sebi krila notu opasnog ludila koju nisu mogli razumeti, ali bili su svesni da je tu. Bez mnogo odugovlačenja, pitali su je da li želi da im se pridruži. Više ništa zaista nije bitno, bile su misli koje su izašle na površinu u vidu pozitivnog odgovora. Auto je bio krcat, pa je njena čipkom prekrivena zadnjica našla mesto na krilu ushirene muške osobe koja ju je najbolje poznavala – onog koji ju je i prepoznao u mraku prolaza dovoljno daleko od njih da ju ni ne primete. Zvali su ga Grim, iz više razloga koji vode korene iz više priča, a ni jedna dostojna pomena. Sve ih je čula milion puta, po prvi put kada su se upoznali, pre toliko malo godina a opet je izgledalo kao da je prošao čitav jedan život. Pre njih, živela je još jednom. Kada je nabasala na sve te ljude, oni su predstavljali nešto novo, neki novi početak, nešto što bi zacelilo rupu onog prethodnog od čega je elegantno pobegla tražeći nešto novo, nešto manje teško. Grim je bio ona intrigantna vatra u celom tom novom relmu. Čak i sada, posle svega što je njen um pretrpeo, bio joj je drag. Možda ga je na neki način nekada i volela, a možda je u pitanju bila samo igra požude. Uvek je bila igra kada su u pitanju njih dvoje, igra u kojoj je dozvoljeno svako varanje, spletkarenje i jedino pravilo je bilo da se ne kaže istina, da se nikada ne prizna. Vijali su se kroz maglovite hodnike jednog ekstremnog života, ali ona je mogla osećati gnoj njegovih gotovo nevinih i šećerastih osećanja prema njoj koje je pokušavao da sakrije od nje ali je jednom prilikom, pod uticajem neverovatne količine alkohola, ispljunuo kroz mastilo u vidu možda najlepšeg proznog dela koje je iko ikada napisao – a bilo je o njoj, za nju i zbog nje – i govorilo je o ljubavi. Baš zbog toga ju je grizla saveset kada god bi pred njom zalepršala jedna druga, jedna posebna, jedna za nju savršena osoba. Sve što je ikada postojalo između Grima i nje se zanemarivalo i krilo pod velom ravnodušnosti, a sve ovo je podupirala njena urođena i mahinalna hladnoća. Oko svega toga izgrađivao se jedan svet, jedan njen život dobijao je svoj skelet. On je bio sačinjen od mnogih lica, mnogih zabava, mnogih poroka i mnogih otkrovenja. Ipak, svemu jednom dođe kraj. Samo jedna tragedija, samo jedna nota koja iskače iz harmonije recepta postojanja, dovoljna je da ona počne da pakuje svoje stvari i odalzi. Ali žena iz tla je vikala za njom, pokazala joj lepotu nad kojom se viori kletva, i tvrđava se srušila. Oni to nisu znali, niti su znali da je grumenje sakupljeno. Ona je sada u njihovom svetu bila samo legenda koja se prepričava, o kojoj svako zna po koji detalj, jer prožimala ih je sve. I sada, posle toliko glasova, smrti i vaskrsuća, opet se nalazila u pokretnom ćumezu sa njima, i opet je išla na isto mesto koje je činilo njenu svakodnevnicu nekada davno. Nije prepoznavala sebe u tome, osećala je neki teret, izvesnu melanholiju i stegu oko srca, ali i tako ništa nije zapravo bilo bitno. Vožnja je bila beznadežno duga. Njen um se stapao sa asfaltom koga je lizao njen kristalisan pogled. Smeh, prazne priče, stare anegdote, nova pitanja, drevni glasovi iz mladih tela – tako je ječala unutrašnjost auta. Kočnice su konačno počele dostojanstveno da rade svoj posao. Vozilo se uparkiralo u dvorište obraslo tamnim žbunovima koji su sablasnim intenzitetom napadali kamene zidove. Žedne puzavice su bušile cigle. Drveće je bilo živahno, ali tama je nadirala i sekla njihove listove. Naizgled, sve se promenilo; ali kada je udahnula taj vazduh izašavši iz kola, isto seme je posađeno u njen želudac. Vazduh je vrvio dobrim starim osećajem, neopisivim i posve neodređenim, sklopljenim od pregršti paradoksa. Prošli su kroz okvir vrata i našli se u hodniku koji je bio sam početak slabo osvetljenog lavirinta. Iz nje se iskrao iskreni smeh – smeh neverice, ublaženog entuzijazma i pre svega ironije. Jedino što nije mogla da shvati kom kontekstu služi ta ironija, no ipak prepoznavala je njen šeprtljavi trag. Toliko uspomena, toliko sreće i bola, toliko slika jednog drugog života.Eoni opet počinju da protrčavaju pored nje. Glasovi se bude, glasovi koji se motaju oko nje i potom kroz nju, mučeći njeno živce i kušajući njenu umnu snagu. Ječe, krešte, visoki tonovi se prelivaju, reči se ne razabiraju a toliko su glasne. Tišina ne postoji, pomislila je, ne, tišina jednostavno ne postoji, neko uvek priča, negde, u ovom ili onom svetu, neko uvek priča. Šta bi sve dala da glasovi nestanu samo na sekund, da samo jednom u životu čuje onu božansku tišinu vasione. Ipak, duboko u njoj leži strah – šta ako ni vasiona nje tiha, šta ako su glasovi i tamo? Ulazi u prostranu prostoriju. Isti enterijer – kožne fotelje, bordo trosed, pretrpani stolovi, oskrnavljene police, i miris jednog spokojnog a toliko grešnog života. Ovde kao da se večito vodila rasprava o precenjenosti ljudskih vrlina i kao da sami zidovi mumlaju govore o nepostojanju i gluposti morala, pravila i pojimanja dobra i zla. Kroz nju se provukao onaj osećaj pripadanja, uklapanja, ali ubrzo za njim i osećaj laži i skrivenog ludila. Sećanja na njeno bežanje od ovog mesta kljucala su njen mozak. Zašto li se samo vratila kada je sve ovo bilo toliko davno, u nekom drugom životu? No dobro, sada i tako više ništa zaista nije bitno. Najzad, i taj trenutak – u sobu ulazi Ona. Da, baš ta Ona koja joj je poklonila nož kojim je želela da ostvari svoje snove ove večeri, baš ta Ona koja je poremetila ono malo mira što je Kristijana imala u životu; baš ta Ona koja joj je podarila najlepši poljubac, najslađi dodir, najmudrije reči, nezamislive osećaje; baš ta Ona koja ju je vukla u propast svojom božanskom lepotom i predobrim snalaženjem u iracionalnom, u ambisu smrti i propasti, igračica tame i vampirica koja ne bira žrtve; baš ta Ona koja ju je istinski volela nekada davno, u nekom drugom životu, pre milion eona. Kristijanino srce se sledilo. Iako Ona nije rekla ništa, iako ju je pogledala milo i osvežila atmosferu neporecivim misticizmom kojim odiše sama njena pojava, njene oči su ipak nosile težinu cele te priče. U tim tamno plavim talasima video se bol – razočarenje što je njena voljena K. jednostavno nestala bez pozdrava, bez obrazloženja, bez definisanja svog ludila i svoje potrebe za trčanjem. Niko nije znao za vosak koji se topio između njih dve, niko osim zidova koji šapuću njihove tajne terajući jezu da se spušta niz njihove kičme. “Kristijana.“ rekla je prosto.Pored nje izronili su brat i sestra riđih kosa i avetinjski bledog tela. Ona dečica koja su joj podarila par svojih reči u tami prolaza ponovo su vaskrsla. “Da li stvarno mora umreti, mama?“ upitao je dečak.Kristijana je zbunjeno posmatrala celu ovu scenu.“Sviđa mi se, jako je lepa.“ zacvrkutala je devojčica.“Da, jeste.“ odgovara Ona. Njene oči bile su prikovane za Kristijanine, njen glas ujednačen, tanan i melodičan. Počela je da joj se približava, njišući kukovima neverovatno graciozno, dok je haljina od imitacije leopardove kože davala njenom izvajanom telu preistaknutu seksipilnost. Stala je tik do nje. Vibracije iz njenih očiju prostrujale su Kristijaninim telom i ova je na momenat prestala da diše dok su vrhovi njihovih noseva došli vrlo blizu.“Ali ona je već mrtva, jer, misli da može da pobegne od svega. Ona misli da živi više života, da u momentu jednog otkrovenja prolete čitavi eoni, ali ona nije u pravu.“ rekla je Ona, i deca se raspadoše u milion parčadi stakla.Zidovi su počeli da se ruše. Neverovatno bučan tresak uslovio je raspad njenih bubnih opni. Kao da je sve ovo bila neka slika, boja je počela da se topi, da nestaje, polako da bledi u večnost. Sve je isparavalo i ostajale su samo tama i Ona.“Ali moraš se suočiti sa svojim besom Kristijana, sa svojom prolaznošću, sa svojim strahom i sa svim glasovima u svojoj glavi.“ govorila je Ona. “Ne možeš bežati od nas, ne možeš bežati ni od čega.“ Pritisnula je svoje usne o njene. Njihova tela su se oslonila jedna o drugo i počela da gore. Kristijana je sklopila oči i njihov poljubac je pred okom njenog uma počeo da razliva sve dugine boje. Jedan savršen trenutak.Iznenada, sva poetičnost je izbledela, i metafizički dojam kao da je odšetao jednako bezobzirno kao što je to i Kristijana činila ljudima koje je na neko vreme privezala za sebe. Sada je samo osećala prozaično palacanje nečijeg jezika u svojim ustima. Otvorila je oči i ustuknula. To je još uvek bila Ona, jednako zanosna i magična, ali njen pogled bio je prazan. Osvrnula se oko sebe. Prostorija je još postojala, svi su bili pristuni, posebno Grimov ljubomoran pogled. On je mogao da oseti da je između njih dve postojalo nešto duboko i uzvišeno, nešto što je on želeo da deli sa Kristijanom ali nikada nije. Nešto joj je govorilo da se čitava scena od malo pre nije odigrala pred očima svih ovih ljudi, već da je to bila fantazmagorija rascvetana samo za nju. “Ostavila si nas. Ostavila si nas kao i sve druge.“ prozborila je Ona tužno i nekarakteristično slabo. “Zar nismo ni malo posebni u tvojim očima?“Kristijana je ćutala.“Šta li ti vidiš Krstijana, šta li ti čuješ?“ prošaptala je nežno.Kristijana je uzela Njene šake u svoje.“Ja samo želim da svemu dođe kraj.“ rekla je šapatom.“Čak i nama?“ odvratila je Ona.Kristijana nije imala snage to da potvrdi, iako je mislila baš to. Svi su oni isti u stvari, svi ti ljudi iz svih tih života – nikada nisu doneli ništa dobro. Pitala se zašto li je ponovo ovde, kakva mračna sila ju je tu dovela. U čemu leži poenta svega, i gde je već više taj kraj, ta sreća i taj savršen mir za kojim traga sve vreme. Gde je žrtva njenog noža?Okrenula se i počela da trči. Šokirani pogledi su ju proganjali sve dok nije izletela iz kuće. Trčala je najbrže što je mogla. Vazduh je udarao njeno lice i kasapio pluća, lupkanje cipela o pod je stvaralo iritirajući ritam, pejzaš se menjao zabrinjavajućom brzinom. Trčala je, čini se, još par eona. Oko nje su se polako oformljavali likovi svih ljudi koje je ikada susrela. Njihovi glasovi su stvorili kreštav hor. Tekst njihove pesme bio je jednostavan, jednoličan i monoton: “Sve si nas ostavila, ali bežiš samo od sebe.“ Počela je da vrišti. Počela je da plače. Počela je da urla. Unezvereno je trčala ali nije mogla da pobegne od njih, nije mogla da stiša melodiju. Nije mogla da se otarasi tog osećaja progonjenosti. Eoni su i dalje trčali za njom. Pandemonijum hiljade glasova rasturao je njen mozak. Emotivni šokovi kao da su se ređali jedan za drugim. Mogla je da oseti kako se njeno srce raspada i kako njena duša truli. Sve je bilo toliko naporno, toliko glasno, toliko teško. Trčala je i osećala kao da za sobom vuče tone i tone nesreće. A ti glasovi, ti ljudi...nisu prestajali, nisu odlazili. Trčala je do iznemoglosti, i onda je jednostavno pala.
|
|
|
|
|
|
|
