Мрак је тражио своје уточиште, своје постојање, своју жртву. Најзад је наишла. Жртва, рекоше зли језици, тако је млада и лепа. Сама. Грешка је твоја, девојко, што уходиш мрак. Боље да си остала на сигурном, на светлу, тамо где тама не допире.

         Изашла је на ваздух, шетајући поред свих тих хладних бетонских дивова, где многи спокојно почивају у свом безбедном склоништу, сакривени, увијени у своје љуштуре. Млада, пуна живота, твоја ти лепота не може помоћи, жртво. Само корачај, корачај дубоко у мрак, у сигурну смрт. Постаћеш невеста таме, лелујале су речи у ваздуху, али нису стизале до ње. Плавокоса лепотице, носићеш црну венчаницу. Ветар је шапутао меланхолично, језиво, допирао до њених костију, наводећи је на пут, последњу станицу живота.

         Још једна мрачна уличица. Ускоро ће сванути, помислила је погледавши на сат. Да, светлост се назирала иза тешких облака, али је остало још времена за крај. Бежи одатле, бежи! Још си млада! Бежи! Плакало је стотине погледа. Тихо је ходала, док је језа подилазила њено крхко тело. Прошла је прстима кроз своју кратку косу и подигла оковратник кариране кошуље. Бежи, бежи! Утонућеш у мрак. Јецали су, док су речи одзвањале. Срце је брзало, а дланови су се знојили. Како инспиративно. Жртва у ноћи. Жртва која је храбро скренула у још мрачнију улицу. Тада су чула постала оштрија, машта мрачнија, а сваки шум чинио да колена клецају јаче. Приђи, жртво, приђи. Желим да пробам твоје младо тело, да уроним заједно са твојим страхом. Тама.

         Одједном је испред себе видела људе. Али...шта то раде? Пришла је и застала. Неки момци су шутирали јадног човека. Спазивши је, зачуло се, бежимо! Сјурили су се низ улицу, у мрак. Срце је тукло, једва је дисала нормално. Несигурним корацима је пришла и проклињала инспирацију, и напуштање атељеа. Клекла је поред човека који је лежао крвав, натечен од батина, и обгрливши га његову главу ставила на своје раме. Ох, Боже! Јадник се једва покретао. Мало се померио, и већ је могла да осети његов топао и уморан дах. Желела је да му помогне. Ћутке су седели у мраку, све док...ох, Боже! Шта? Не! Шта то радиш? Немој!!! Касно. Његови зуби су већ продрли и живот је истицао. Могла је да осети укус крви у устима. Зашто? Касно, девојко. Држао је чврсто својим рукама ову жртву. Није испуштао такву прилику. Њен стисак руке је полако слабио, док је кркљала у самртничком загрљају. Очи су већ одавно биле празне. Када је завршио гурнуо је њено тело, устао и раширио руке. Био је опорављен, спреман за још.

         Док је њено бледо тело лежало на улици, он је окренуо леђа Сунцу и отишао у сусрет мраку, тамо где светлост не допире.

         Мрак.