Ovo je priča koja se otegla u beskraj, i otišla iz jedne krajnosti u drugu. Tuga je, naravno, postala jedini prijatelj koji me je posećivao u dugim zimskim noćima, sa kim sam sedeo, pevao i plakao za njenim plavim očima, koje su ovog puta gledale na drugu stranu i nisu videle kada sam umro ispunjen bolom. Tog dana sam se sakrio iza ogledala i slušao ih kako pričaju o sećanjima. Ne diraj me svojim mrtvim rukama i ne prilazi svojim bledim i ukočinim očima, koje su prevalile strahote vremena provedenog u zaboravu. A onda me je snažan vetar opomenuo i vratio moje misli pokraj vatre koja je pružala utočište senkama. One su igrale povrh moje glave i čuvale tajne mrtvog sećanja. Čuvale su san koji je blago tonuo kroz vreme i ponovo me je ostavljao da bledim i nestajem, da jurim kao sumanut kroz noć, krijući se šume koja guta strah.

          Padajući zauvek, sklapao sam oči čekajući dno da me poklopi svojim šapama i zatvori čeljusti sklapajući svetlost koja je dugo gorela i spremala se za odmor u pećini očajanja. Setio sam se tvojih očiju. Setio sam se tuge. Setio sam se suza. I ponovo sam se okupao u ekstazi snova. Ponovo sam proključale krvi vrištao u noći, dozivajući opomenu, dozivajući senku koja je čekala da nasrne na nepažljivost očiju, da prekine čudan sled volje za paklom, koji doziva i mami nesrećnike poput mene. Padajući zauvek, sklopio sam oči čekajući dno da me poklopi svom svojom težinom. Sav teret ovog prokletog sveta sručio se na moju dušu.

          Pao sam i umro ovaj put, izbezumljen od očaja za tvojim plavim očima. 

          Pada sneg, a ja sedim sam i gledam kroz prozor, gledam stope koje ne prepoznajem. Prazan mi je pogled i nemam snage, ni volje da se pomerim. Ionako mi je oduzeto sve. Čak i život. Možda ga nikad nisam ni imao,  možda sam samo sanjao taj život, ili se sećao nekih slika koje mi je neko poslao kroz prostor, da me zaslepi izbledelom svetlošću. Nema meseca, samo crno nebo isijava, i tako traje vekovima. Sećam se poslednjeg svitanja i zalaska. Plakao sam posmatrajući zadnji put, ne shvatajući šta sam odabrao. Mnogo je daleko, mnogo je mračno, ispunjeno je krvlju i užasom, i naravno bol ne jenjava samo se provlači, sporo ulazi kroz svako zdravo tkivo i uništava poslednje uporište ljudskog u meni. Zvuci su počeli da koračaju kroz hodnike. Teško sam disao. Znao sam da je blizu i da će ponovo početi da me muči svojim užasom. Mrak me je progutao i ispljuvao sasvim prljavog, krvavog, nanovorođenog. Gledao sam senke. Neke nove su plesale po snegu. Pratile su moj uplašeni, umorni pogled i došaptavale se, krijući se u noći. Pokušao sam da ustanem, da se pomerim, ali mi nisu dozvolili. Raširili su svoja krila i režeći davali mi do znanja da sam sam.

          Ne diraj me svojim mrtvim rukama i ne prilazi svojim bledim i ukočenim očima, koje požudno traže pokrete po sobi. Postalo je hladno, jeza je osvajala svojim dodirom. Uvio sam se u ćebe i tresao se, bolesno čekajući da se prekine krug. A tek je počinjalo, zato što sam pao mrtav. Dok sam padao, setio sam se tvojih očiju, poslednjeg pogleda, koji me je primorao da kleknem i da nemo ispustim krik, bespomoćno se  podsećajući života. Jer kada sam nestao iz senke tvojih očiju, ja sam zaronio u senku koja cedi dušu i hrani svoju požudu krvlju prokletnika. Lutao sam u tami, saplićući se o leševe nepažljivosti i nasrtljivosti tuđeg straha na svoj sopstveni. Molio sam u tami za osećaj užasa, koji ume da poklopi sve snove koji su življeni. Starac me je na kapiji upozorio na ruke koje su hrlile, i oči koje su posmatrale svaki pokret. Hteo sam da zakoračim napred, u tamu. Privlačila je svojom misterioznom tajnošću, i pre no što sam shvatio upozorenje, ona je zagrlila i utešila nesrećnika.

          Bačen sam sa litice sveta i izbrisan iz života očiju koje život znače. Pao sam na dno kaljuge i tu sam obitavao neko vreme, dok nisam otkrio prolaz, koji vodi do kapije. Ustao sam i otišao do bića koje je čuvalo svoj raj od grešnih i prljavih ruku, koje bi samo uništile i opoganile taj sakriveni svet. Bilo je to istinsko zlo, čuvar podzemlja, biće koje guta izgubljene duše. Vratio sam se nazad, želja me je uspela do života, koji je ličio na život.

          Sedeo sam i plakao za tvojim  plavim očima, koje su gledale na drugu stranu i nisu videle kada sam umro ispunjen bolom. Pao sam i umro, izbezumljen od očaja za tvojim plavim očima, koje su me primorale da kleknem i da tako ostanem, izmučen u svom užasu. Nisam ni pokušao, ni želeo da ustanem. Vrištao sam u noći, dozivajući krike koji će me osloboditi utočišta senki. Stiglo je, ne šta sam tražio, ali stiglo je prvim mrakom i zvucima koji su se pomaljali kroz drveće koje je skrivalo tajnu od nas smrtnika. Posmatrao sam okolo, čekajući da me prekine, da me osvoji, i da me baci u ponor kraja. Stigao me je, i svojim kandžama poklopio moje telo, ispustio urlik pobede i gladno zario zube isisavajući vrelinu života. Grčio sam se i grcao pošto mi je grlo i usta punio krvlju. Nije prestajao, a ja sam osećao prodiranje do dna. Padao sam, nesvesno se držeći za svog ubicu, za stvorenje koje je ubilo život u meni i ostavilo me da se batrgam u snegu, krvi i bolu. Tvoje ime me je bilo na usnama, dok sam se poražen prepuštao hladnoći. Biće je otišlo. Stope su pokazivale pravac. Uspelo mi je da ispuzim do svojih prostorija. Bila je mukla tišina. Osećao sam pogled i teško disanje svuda oko mene. Očekivao sam ponovni napad, ali ne, zauzvrat sam dobio višednevni pakao. Sedeo sam pokraj vatre, koja je davala utočište senkama, dok su se igrale po zidu i snegu. Bilo mi je hladno, a zvuci su izluđivali moje bolesne misli. Nisam spavao još od svog pada u ponor. Telo je bolelo. Ne znam da li živim. Blede ruke stežu pokrivač koji ne pruža toplotu. Dolazio je. Posećivao me je. Taman kada bih malo povratio snagu, on je ponovo ubijao, ponovo gušio. Posmatrao bi me neko vreme svojim ukočenim i prozirnim očima, a zatim bi se spustio na moj vrat odakle bi crpeo tečnost, čiji je ukus u mojim ustima počeo da prija. Na kraju bi me samo gurnuo, ostavljajući me u jaruzi pakla. Njegov jezivi smeh, koji je odjekivao hodnicima, umeo je samo jaki zimski vetar da prekrije svojim hladnim tonovima.

          Nije ga bilo već duže vreme, i polako sam mogao da se krećem, mogao sam da koračam kroz sopstveni zamak, koji je čuvao mrak. Počeo sam da ispitujem prostor u kome sam obitavao. Šetao sam bez plamena sveće. Osećao sam glad. Ne ljudsku, već sam žudeo za ukusom krvi, za mirisom života, ili smrti. Kako se god shvati. Ogrnuo sam svoju pelerinu i žurno izašao napolje. Vetar je šamarao lice, ali je želja bila jača. Krenuo sam krupnim koracima. Gazio sam sneg i borio se sa vetrom. Vukovi su trčali zajedno samnom, a mesec je prkosno stajao iznad, posmatrajući ljubopitljivo. Padao sam i ustajao, trčao sam za svojom željom. Daleko su se nazirala svetla, selo je svakim korakom postajalo bliže. Kada sam napokon stigao ispred, zastao sam boreći se sa vazduhom koji me je gušio. Krenuo sam laganim koracima, a moji saputnici su razrogačenih očiju ostali iza mene. Kretao sam se između kuća, ne znajući ili ne shvatajući još uvek zašto sam ovde, sama želja me je gurala napred, zamagljujući mi misli. Nigde nije bilo nikog. Osećao se miris stoke, čula se uznemirenost. Prišao sam jednoj štali, lud od potrebe, kad zalajaše psi i u tom trenu čovek sa vilama istrča napolje. Ali ne stiže do mene jer ga senka obori na zemlju, a zatim je moje telo izdigla visoko u vazduh. Leteli smo tako neko vreme, a onda sam pao u duboki sneg. Polusvesno sam video svog krvnika i čuo reči – nije još vreme, za koje nisam bio siguran da su izgovorene. Kada sam otvorio oči, sedeo sam pokraj vatre, posmatrajući sneg. Ne znam da li je to bila stvarnost, ali nepokretnost mi se vratila. Tada je ona počela da me posećuje. Bila je potpuno suprotna tebi. Dolazila je sva bleda, ali neke samrtne lepote. Činila je da oči posmatraju njene, koje su podsećale na tamu. Pričala mi je o noći i lepoti, o umrlom proleću i ljubavi. Ne mogu da kažem da sam osećao život, jer su me okovi mraka i dalje držali u snegu.

          Odlučio sam da je vreme da osetim krv, jer je telo previše bolelo. Žurno sam krenuo, dok su senke jurile zamnom, i samnom u tom gnusnom pohodu. I tada – konjanik. O, nesrećniče! O , namerniče! Bio je to mladić koji je tuda prolazio. Na trenutak sam zastao diveći se toj slobodi, tom životu, kakav god da je. Ali je moja priroda pobedila. Poletevši, oborio sam svoju žrtvu, i dok je jadnik shvatio šta ga je snašlo, moja utroba se punila njegovim životom, njegovom slobodom. Stisak je bivao sve slabiji, dok su krici i glasovi tame u mojim ušima odzvanjali. Spustio sam njegovo mrtvo telo i sa strahom pogledao njegovo lice. Ne, ne, ne, ne može biti... bilo je to moje lice, bio sam to ja! Ne! Plakao sam i proklinjao, molio i vrištao, ali mi se ona ubrzo pridružila i odnela moju trenutnu patnju. Sve sam ostalo zadržao.

          Tvoje ime nam je bilo na usnama dok smo se poraženi prepuštali hladnoći.