***сцена 2***(р:ноћ)

Кафић; Конобарица, Јован, Жељко, Марија - његова ружна девојка;

<Јован> Коста је пуко бре. Има још дванаест испита до краја, а прва година стажа му већ истиче. Рекао сам му, “престани да покушаваш, седи, и научи то. Јеботе, па за шест месеци можеш најмање, и да си дебил, шест испита да положиш”

<Жељко> Па јесте, ако стварно учиш

<Јован> Па то. Он увек нешто као, учим, учим, не сметајте ми, а никако да положи више од колоквијума у два месеца. И још каже, он би да служи војску цивилно, јер, ако оде из града, нема шансе да заврши факс кад се врати из војске. Ето, многи су тако отишли у војску и нико није завршио факс...

<Жељко> И шта си му рекао

<Јован> Рекао сам – многи су скочили са шеснаестог спрата, па какве то везе има с тобом?

<Жељко> Ма јесте, он се само зајебава, те смета му ово, те гњаве га родитељи од куће...

<Јован> (окренут леђима жељку гледа некуд ка вратима)Е, знаш ли ти ону рибу? Изгледа да маше овамо нама...

<Жељко> (не одговара, одмахује главом у правцу девојке, показује рукама да не прилази)

<Јован> Ево прилази нам

<Марија> Здраво њубави. (грли и љуби Жељка)

<Јован> Опа!

<Жељко> Ово је...(црвени, гледа доле) Марија

<Јован> (Гледа у рибу и не може да се начуди колико је ружна) Овај, здраво! Јован!

<Жељко> Е, идемо ми мало да прошетамо... /одлазе/

<Јован> (добацује) видимо се... (за себе) у јееее....

<Конобарица> (прилази столу)Два пива, то је све заједно 140 динара.

<Јован> (Даје 200) Ево..

<Конобарица> Е, немам ништа ситно...

<Јован> Нема везе, заокружи на прву већу суму која ти одговара...

<Конобарица> Немам ништа, најмањи ми је тесла. Зар немаш ситније?

<Јован> Ма у реду је, 'ајде...

<Конобарица> Хвала (почиње неконтролисано да се смеје и одлази)

<Јован> (Више за себе )И тако намеравам да постанем стална муштерија....

/Устаје и одлази/