***сцена 5***(р:поноћ, семафори жуто жмигају)

Дневна соба – Петар, Јован, Коста, Милана, Сања;

Сви седе по каучу и креветима и гледају телевизор, Јован чита алана форда...

<Сања> Шта је било са Дамиром, је ли разговарао са оним ликом...

<Петар> Не знам, а и заболе ме... нисам причао са њим о томе уопште више...

<Коста> Брате, као сметају им!

<Јован> (прене се из стрипа) Шта смета коме?

<Коста> Длаке...бициклистима...они се сви брију...

<Јован> Немам појма о чему причаш, ...али у праву си...тако је...

<Коста> Е сад, баш си ме испалио, оно, жешће...

<Милана> Јао, ја морам да одем да телефонирам....

<Јован> Само немој да запишаш слушалицу....

<Коста> Јао брате, пусти девојку...

<Сања> Ко је држи? А све и да хоће, не може он њој ништа....

<Петар> (сањи) ајде купи ми сок

<Сања> Ма не могу сад брате

<Петар> Е јеси нека...која си ти....

<Сања>Па иди и купи себи

<Петар> Нећу, хоћу да ми ти купиш

<Сања> Теби да се стварно пије, ти би отишао и купио...

<Петар> ја ако одем, узећу себи само лименку, а теби ништа

<Сања> Ето, договорили смо се

<Петар> Е јеби се.... (узима новине да чита)

<Сања> (гурне новине и пипне га по челу) Шта се сад као љутиш?

<Петар> Ааааа (прави се да га је ударила) Пусти ме, каква си ти... ти да ме “војис” ти би ми купила сок...

<Сања> Е нећу баш сад, мислила сам, али кад си таква пизда, сад баш нећу....

<Јован> (чита стрип и види да сања узима паре из /ормар/ладица/новчаник/нешто) Тако је, само ти немој.... (смеје се и враћа се стрипу, петар као не реагује, чита новине)

<Сања> (одлази напоље)

<Петар> (устаје и отвара фрижидер) Какво је ово срање сад ту? Јеси ти ово ставио (Јовану)?

<Јован> да, то сам донео јутрос, неки ручак за сутра....

<Петар> Па што ниси извадио из кесе, ставио само шерпу унутра? Што ти стално мораш да радиш нешто на свој начин, шта стално само ти изводиш...

<Јован> (кулира, чита стрип сво време) Што теби смета, немаш ништа унутра осим пива?

<Петар> Смета ми што стално нешто изводиш. Не можеш такоо...

<Јован> Као што видиш могу (и даље не гледа у петра него у стрип)

<Петар> Е нећеш моћи

<Јован> Изгледа да већ јесам...

<Милана> (враћа се из клоње) Шта је сад?

<Петар> (преврће очима и одлази у тоалет)

<Коста> Који је њему, шта гњави све редом цео дан?

<Јован> Немој тако, видиш да човек има проблема....

<Коста> (смеје се) Оних проблема?

<Јован> (слеже раменима) Неких сигурно да. Свако понекад мора да се истресе негде, он то ради овде. Боље да тренира нешто, али како год хоће – његова ствар...

<Милана> Где је сад сања?

<Коста> оде негде...

<Јован> По сок

<Петар> (враћа се љут и узима новине)

<Сања> (улази и носи сок у флаши, 2 литра – стави му преко новина у крило) Ево!

<Петар> (одједном разнежен) То је моја љубав, па знао сам ја...

<Сања> А шта ћу друго кад си лен ко...

<Петар> ма ти си створена за мене ленчуго једна...

<Сања> Што, да радим све што тебе мрзи?

<Петар> Зато што нас мрзе исте ствари, јој “јубави”, ленчуго моја.... (бљак :)

<Јован> (устаје, баца стрип на кревет) Ништа, идем ја сад.

<Коста> Где ћеш сад ти?

<Јован> Идем да прошетам мало... (облачи јакну и одлази)

<Коста> Милана, хоћеш ти да прошеташ?

<Милана> Овај, сад је дванаест сати....

<Коста> (показује главом на петра) Мало само, пред СПАВАЊЕ...

<Милана> Аааа, па може мало... (одлазе и они)

<Сања> О јебо будале сви одоше...

<Петар> Ма ко их јебе... више сока за нас....

/КРАЈ?/