| Visoki napon - Ep. 2 |
| Autor Nikola Bulj | ||||
| Wednesday, 23 March 2005 | ||||
Strana 1 of 2 :::Високи напон::: пилот серијал епизода 2
Нови ликови: Милица, Костина “другарица” - срели су се једном на неком фестивалу кад је он био тамо у гостима код неког, и сад су као “другови”. Она долази код њега у НС да преспава да би присуствовала неком концерту... Миле Јаруга, комшија, грађевински радник, који грешком уместо на градилиште упада у њихов стан, сијамски је близанац са флашом пива, коју понекад успављује у мешалици за бетон...
Сцена 1 – р:ноћ
Дневна соба, замрачено светло; Петар, Јован;
(Јован седи на каучу, Петар на кревету, држе лименке пива у рукама и причају) <Петар>Е, слушај шта је било за викенд. Знаш она журка што сам ти причао? <Јован>Она што треба да понесеш своје пиће? <Петар>Та. Одемо нас тројица, ја, дамир и марко, и сад оно, улазимо, и имаш тако из ходника врата где се остављају јакне, и друга где се улази у собу, где људи седе. <Јован>Аха... <Петар>И сад ја пре него што сам се скинуо, оно да провирим, и сад седе неки, мислим не знам ја њих, кад оно, знаш кога видим тамо, седи онако... <Јован> Ко? ... <Петар> Коста!!! <Јован> Не сери! Е ово нисам очекивао... <Петар> И ја брате, све оно, откуд он ту – знаш кад сам се продерао “не сери, -Коста!” <Јован> Откуд он ту? <Петар> Па ваљда ту журку прави нека риба са хора, а он је ишао на хор, и сад се као чују још увек па су га звали.... <Јован> Јеботе, која је то пичка, ником није ни рекао да иде на журку... <Петар>Углавном ...
(Сцена у ретроспекцији: Смор атмосфера, упаљено светло, нека бљутава балада свира, а један гост игра пасијанс, други гледају тв, рибе се досађују) <Петар>Упадамо нас тројица, замрачујемо светло, пуштамо добру музику... Мислим, буквално је било овако – ушао Горан, гледа, каже “шта је бре ово људи”, баш тако, угаси светло, ја ставим лампу нашу, Дамир кресне музику, скочимо у средину, сви поустају, виде ми играмо, знаш неће сад седети јебига, рибе одма устале све....
(то се дешава ретроспективно док он говори – рибе одбацују штреберске школске униформе и настаје љл техно журка)
<Јован> А коста? <Петар> Он је седео, па је устао, па је мало као играо, па је стајао, ма рекао би ти да се зезао, ал није брате... <Јован> Е, стани, скроз сам заборавио... (одлази до ладице) <Петар>Шта је то, нећу ако је чоколада нека... <Јован> Тоблероне, донео сам од куће.... <Петар>Аха, дај онда....(добија пола) Нећу, превише ми је то... <Јован>Ти онда остави Сањи пола... <Петар>У, да не би.... (смеју се)
Сцена 2 – р:јутро Дневна соба, преподне; Коста, Милица; (касније долази Јован); <Милица>(седи на каучу, узима чашу сока од Косте) Хвала, него, ееее, како ме сморио лик... <Коста>Који лик? Ја те смарам? <Милица> Ма не ти бре, лик у бусу. <Коста>Сад кад си долазила? <Милица>(клима главом док пије)Е, сео неки чича поред мене, јеботе, и да он сад ћути, све би било ОК, него у'ватио чича да се распитује, те одакле си ти мала, куда идеш, колико имаш година... И кажем ја њему идем на концерт, други сам средње, а он... <Коста>Почео да кења нешто? <Милица> Ју брате! Те јесу ли тебе пустили родитељи, ја мислим да си ти побегла, а да ја назовем твоју маму и питам, реко'пустили су ме чича, ајде само одјеби бре, а он опет – пази тамо кад дођеш, биће тамо алкохола и дроге, немој да те неко наговори – а како се зове тај концерт? <Милица>Кажем ја дани пива – а он ће ИЈУ, па дете, па ово па оно, на крају се једва смири, пита кад се враћам а ја кажем спавам код друга, пита он откуд мени друг у Новом Саду ја кажем упознала сам те летос на фестивалу, кажем да си ти апсолвент – е, чича је попиздео, мислим, сав се зацрвенео, почео да кука, ја млада има да ме искористиш.... <Коста>Па може, ако хоћеш... <Милица>Ма знам ја да си ти кул лик... (улази Јован) <Милица>Ћао! <Коста>Еј! Овај... <Јован> Добар дан! Како је... (прилази, упознају се) <Милица>Е, ја ћу оставити торбу, морам да идем да се нађем са другарицама у један, журим, журим, у спиду сам... <Јован>Ок (смеје се и леже на кревет) <Коста>Чекај, хоћеш да... добро, ћао...(затвара врата) <Јован> Е, Коста, коста, педофилу један! <Коста>То је другарица само, треба да крешује негде <Јован>Да шта? <Коста>А то је њена реч... да преспава... <Јован>Него, пичко једна, не хвалиш се да си био на журци... <Коста> А кад да ти кажем, сад смо се видели... <Јован> Каже петар, отишао он на журку, кад оно “не сери, -Коста!” <Коста>Шта је рекао, јој, увек он... <Јован>каже брате, дошли они тамо, смор био, и направили журку – да није њих сви би седели и бедачили се... <Коста>Е, ала тај човек сере, баш је супротно, они су упали као неки сељаци јеботе.... <Јован>Ја знам његову страну ајде ти реци... <Коста> Значи он није ни био позван, дошао је јер га је неко позвао, газдарица рекла да позове кога хоће па је и он дошао....
(ретроспектива: пригушено светло, уз лагани старији рок играју припијени парови, романрично и фино, упадају три сељака, испада им слама из ногавица, пале светло, пуштају народњаке до даске, и пијани скачу у шутку, сви остали седају и смарају се)
<Коста>И сад ми он нешто бре каже. Ко је он, није ни био позван... <Јован>Ако ништа, бар ја више нисам сигуран да сте били на истој журци...или у истој димензији....
|
||||
| Sledeće > |
|---|







