Deseti decembar bio je najhladniji dan koji je iko u Parizu doživeo. Nesrećom po njega, Ide je taj dan proveo napolju – imao je jedno od svojih pomračenja i probudio se u snegu, strašno promrznut. Uspeo je da dođe do kuće (srećom, nije bila daleko) i da dâ uputstva sluškinjama pre nego što se onesvestio.

Život mu je bio spasen, ali posledice su bile krajnje neprijatne: dobio je upalu mozga, bolest koja se nikako nije slagala sa parčetom šrapnela u njegovoj glavi. Većinu para koje je zaradio pravljenjem i prerađivanjem opijuma potrošio je na lečenje.

Leta gospodnjeg 1882. pomračenja su počela da dolaze sve češće i bez ikakvog predznaka, verovatno kao posledica novog leka protiv bolova spravljenog u njegovoj laboratoriji. Terapije na koje je išao uspele su da mu izleče upalu mozga, ali su glavobolje postajale sve gore i gore. Pomračenja više nisu mogla biti predviđena. Ubistva su ponovo počela.

*  *  *

Svitalo je. U daljini je čuo lavež pasa. Žandarmi su ga sustizali. Znao je da ga gone. Svako pomračenje značilo je jedan život manje. Sve novine su pisale o njemu. Zver Pariza, tako su ga zvali; kako je pročitao, imao je običaj da raskomada svoje žrtve poput kakve divlje zveri. Otud i ime... Gnušao se samog sebe, mrzeo ono što je postao. Želeo je da se ubije, da prekrati muke ali nije imao snage.

Mladić mu se našao na putu; pre nego što je stigao da razmisli, bacio ga je o zid. Nije znao da li je to samo njegova uobrazilja ili je stvarno čuo kako mu kosti krckaju. Lekar u njemu ponovo se pobunio (Prokletniče! Nije ti dosta što svaki put kada izgubiš svest ubiješ nekoga već sada i svestan ubijaš ljude?!). Prišao je mladiću koji je nepomičan ležao na zemlji, okružen gomilom papira. Mora da su mu ispali iz te fascikle koju drži u ruci, pomisli Ide. Iako nije imao mnogo vremena, rešio je da pomogne mladiću da ustane.

„Hej“, progovori Ide hrapavim glasom, čučnuvši pored mladića. Blago ga je potapšao po obrazu. „Hej, momče, diži se.“ Nije bilo odgovora. Prodrmao ga je. Opet ništa. Opipao mu je puls. Nije ga bilo.

Stezalo ga je u grudima, srce mu je ubrzano lupalo; počeo je da hvata vazduh, osećajući se poput ribe na suvom. Osetivši se suviše nemoćnim da ustane, seo je. Pogled mu je opet pao na mladićeve razbacane papire. Pokupio je nekoliko koji su mu bili na dohvat ruke.

Bili su to šematski crteži nekakvih naprava; pročitao je naslove sa nekih od njih: Komutator za električne dinamo-mašine, Indukcioni motor, Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje... Neki od njih su bili ispravljani, prepuni napomena i dopuna na marginama. Dečko je neka vrsta naučnika, shvati Ide.

Iznenada je postao svestan okoline; čuo je glasove svojih gonilaca. Pokušao je da se podigne na noge, nadajući se da ga neće izdati. Uspeo je. Užasnut, nastavio je da beži.

Iznenada, žandarm je izleteo iza ćoška i  preprečio mu put. Njegov pendrek našao je put do Ideove glave. Kratak blesak. Bol. Mrak.

Probudio se u ćeliji.

Uhvaćen, pomisli gorko. U mislima ga je proganjalo mladićevo bledo, mrtvačko lice. Ovo ubistvo je bilo gore od drugih, i ne samo zato što je bio potpuno priseban kada ga je počinio. Nešto drugo je bilo u pitanju, nešto mnogo značajnije... Ovo nije smelo da se desi, pomislio je.

*  *  *

Komesar je sedeo zavaljen u udobnoj fotelji, pušeći svoje omiljene cigare i pijući čašu svog omiljenog vina. Neko je pokucao na vrata.

„Napred!“ uzviknu on.

U kancelariju je ušao čovek u tamnom, elegantnom odelu. Posetilac je bio visokog čela, crne kose i dugih, crnih brkova. Imao je izrazito bled ten, poput kakvog bolesnika.

„Dobar dan, ser.“

„Ah, gospodine Stivenson, izvolite sesti“, reče komesar ljubaznim glasom.

„Robert“, reče gost dok je stezao komesarovu ruku. Seo je.

„Ne, hvala – ne pušim. Duvan i moja pluća se baš ne slažu najbolje.“

„Uh, izvinite, zaboravih.“ Komesar žurno ugasi cigaru i otvori prozor. „Žena mi je napomenula ali sam smetnuo s uma.“

„Hvala, veoma ste ljubazni. Kako je inače vaša žena? Fani mi kaže da se dugo nisu čule.“

„Pa, dobro je – očekujemo prinovu“, ponosito izjavi komesar.

„Naravno, naravno. Šta vas zanima?“

„Veoma me interesuje pojava podvojene ličnosti kod doktora –“, izvadio je isečak iz novina i pročitao ime – „Žekila.“

„Ono što mi je bilo veoma zanimljivo je njegova izjava na suđenju – Nisam to bio ja, već Hide –“

„Ide“, ispravi ga komesar.

„Ide. Da. Žekil je, kako sam čuo, bio odlikovan u ratu. Neka vrsta heroja. Ide, nasuprot njemu, bio je ubica, kasapin. Šta mislite da je izazvalo takav poremećaj?“

„Doktor je bio ranjen tokom rata.“

„Doktor?“ prekide ga Stivenson. Komesar se nasmeja.

„Neka vrsta ironije; vidite, on nikada nije završio lekarske studije, ali je služio kao terenski hirurg u ratu sa Prusima. Na terenu je i zaradio to parče šrapnela u mozgu. Stručnjaci veruju da je ono izazivalo poremećaje. Mada, osuđeni misli da je u pitanju bila droga koju je napravio da mu ublaži bol.“

„Ah. Da li je doktor bio svestan svojih postupaka?“

„Ne, on kaže da nije. Naši psihijatri mu veruju.“ Stivenson je hvatao beleške.

„Koliko je ljudi umrlo od njegove ruke?“

„Pa, koliko smo uspeli da prebrojimo – dvadesetak. Uglavnom su to bili prosjaci, kurve i pripadnici siromašnog sloja. Živeo je u predgrađu kada je sve počelo, a i kasnije je najčešće završavao tamo. Ne znamo zbog čega. Svega par žrtava su bili ugledni ljudi. Poslednji među njima je bio neki mladi naučnik – ubijen je iz nehata prilikom hvatanja osuđenog. Šteta, momak je obećavao; tek dvadeset i šest godina a već član Edisonovog Kontinentalnog društva.“

„Zaista?“

„Da... Nego, da vas pitam – zbog čega vas sve ovo zanima? Znam da ste po struci pravnik, ali da je ovo pitanje vaše struke išli biste da pričate sa sudijom, advokatom, tužiocem, a ne sa komesarom policije.“

Rukovali su se. Komesar je ustao da ga isprati. Robert pođe ka vratima ali se naglo zaustavi. Kao da je imao nešto na umu.

„Da. Samo još jedna stvar, možda će mi koristiti: kako se zvao mladić?“

„Mladić?“

„Naučnik.“

„Ah, taj mladić. Sad ću da pogledam.“ Komesar se vrati do svog stola i izvadi fasciklu sa kompletnom dokumentacijom koja se ticala tog slučaja. „Samo da nađem...“ Listao je dosije, tražeći ime. „Našao!“

„Da?“

„Hmmm, malo mi je teško da izgovorim ime. Zvao se Nikola, Nikola Tesla