Bila je noć. Vedra, bez ijednog oblaka. Mesec je bacao svoju bleštavo belu svetlost na usnuli grad, obasjavajući mračne sokake i terajući tamu iz njih...  Tumarao je uskim ulicama grada svetlosti, izbezumljen. Upravo se probudio iz jednog od svojih pomračenja, kako je imao običaj da ih zove. Kao i obično, nije se ničega sećao. Zastao je pored jednog prozora da se ogleda. Odeća mu je ponovo bila natopljena krvlju; već je bila usirena.

Pogledao je ruke. Grube, hrapave šake bile su prljave, prekrivene skorelim blatom. Još uvek se sećao vremena kada su bile čiste i bele. Nežne, a opet muške. Pretpostavio je da se sada ispod svog tog blata nalazi krv – odeća mu se nije natopila sama od sebe. U glavi mu je vladala tišina, a Žekil je dobro znao šta to znači. Noćas je ponovo ubio.

*  *  *

Bio je pripadnik Nacionalne garde tokom rata i opsade grada; poziv koji je on smatrao časnim ali koji ga je debelo koštao. Pre svega, odrekao se lekarskih studija u Americi da bi došao i branio otadžbinu, što je izazvalo veoma negativnu reakciju njegovih roditelja; došlo je do velike svađe i otac ga se odrekao. Nije ga bilo briga. Jedino mu je bilo žao što mu je majka toliko plakala.

U vojsci je bio terenski hirurg. Jedne noći, Prusi su pokušali da se probiju dalje u grad ali su bili odbijeni. On, međutim, nije prošao tako sjajno: parče šrapnela pogodilo ga je u glavu, teško ga ranivši. Nekim čudom uspeo je da preživi.

Rana mu je bila zakrpljena, ali parče šrapnela moralo je da ostane unutar glave. Sve što su lekari mogli da urade bilo je da mu nađu mesto na podu među ostalim ranjenicima i ostave ga na namenjenoj mu prostirci (velikodušno nazivanoj krevetom) da se ili oporavi, ili produži Bogu na istinu. Iako potpuno nesvesnog uma, njegovo telo je uspelo da se izbori za ovo prvo.

Istina, sledećih par meseci proveo je na tom istom podu, ležeći na prostirci, obeznanjen, ali to (sudeći po onome što je kasnije čuo) možda i nije bila tako loša stvar – uspeo je da prespava završetak rata sa Prusima, kao i građanski rat.

Dug boravak u bolnici očigledno mu je ubio svaku dalju želju za vojnim pozivom. Rešio je da se skrasi negde u gradu. Razrušen ratovima, Pariz uopšte nije ličio na sebe; uslovi u kojima su stanovnici ovog grada morali da žive samo su povećali jaz između bogatih i siromašnih. Vojna vlast koja je uspostavljena kao posledica opsadnog stanja posle okončanja građanskog rata nikako nije poboljšala stvari. Naprotiv, samo ih je učinila gorim.

Pronaći posao bila je, kako se ispostavilo, paklena rabota – pošto je napustio studije, nijedna uglednija klinika nije htela da ga zaposli; siromašna klijentela nije imala kako da mu plati. Mada, istini za volju, ni on nije imao potrebnih sredstava da samostalno obavlja lečenje: pre svega, nedostajalo mu je lekova. Tako je odlučio da potraži neko drugo zanimanje, ali ni to mu nije išlo – mase drugih ljudi bile su nezaposlene,  a većina njih je za obavljanje fizičkih poslova bila bolje kvalifikovana od njega.

Povukao se u razrušeno predgrađe gde je boravio sa drugima koje je srećna zvezda očigledno napustila. Otprilike u to vreme počele su glavobolje.

Prvi put nije bilo toliko strašno. Onesvestio se od bola; probudio se ukočen, posledica položaja u kojem je ležao.

Drugi put, međutim, nije bio toliko prijatan. Desio se par meseci posle prvog. Bol je ponovo bila nepodnošljivo jaka – pretpostavljao je da se tako oseća čovek kome zarivaju komad usijanog železa u glavu. Opet se onesvestio. Ili je barem mislio da mu se to desilo: probudio se teške glave, izgrebanih ruku i nagnječenog rebra. Pored njega ležao je čovek unakaženog lica. Mrtav. Nedaleko od njih nalazio se kamen. Krvav kamen sa komadićima kosti na sebi. Nije znao kako, ali bio je siguran da je on ubio tog čoveka. Od siline ove spoznaje ponovo je izgubio svest, ovog puta na samo par minuta.

Uprkos krivici i griži savesti koje je osećao, nagon za samoočuvanjem je i dalje komandovao njegovim postupcima. Naterao je sebe da ustane i ispita mrtvaca. Pretresao je svoju žrtvu i pokupio sve stvari od vrednosti koje je uspeo da pronađe. Iako je već bezbroj puta video leš (a većinu njih i secirao), osetio je mučninu u stomaku. Pao je na kolena i pokušao da povrati ali nije imao šta; želudac mu je bio prazan. Ustao je i pobegao glavom bez obzira. Pomračenja su počela.

Mrzeo je pomračenja, ali nije znao kako da ih zaustavi. Buđenje posle njih je bilo najgore – strah od sopstvenih dela, osećanje bespomoćnosti, pitanja u umu (jesam li ubio? povredio nekoga?), griža savesti pred spoznajom zločina. Ubedljivo najgore.

Srećom po njega, napadi nisu počinjali iznenada. Prvo je tu bio neznatni bol, poput stege koja mu je blago pritiskala glavu. Bol se zatim povećavao, pritisak u glavi rastao do neizdrživosti. Onda bi došla nesvestica i za njom pomračenje.

Kada bi osetio da napad dolazi, zavukao bi se u neki podrum, zavučeni kutak neke napuštene zgrade – nije bilo bitno gde, samo da nije bilo ljudi u blizini – i jednostavno čekao. Probudio bi se par sati kasnije, bez ikakvih sećanja ali čistih ruku, ohrabren saznanjem da nikoga nije povredio.

Uličarski život bio je težak. Živeo je iz dana u dan, često nemajući šta da jede i po sedam dana. A onda se nešto desilo. Pukim slučajem upoznao je prodavca opijuma. Čoveku poput njega koristila je osoba koja se razumela u anestetike i koja je poznavala hemiju.

Počeo je da se bavi ilegalnim spravljanjem droga. Nije mu dugo trebalo da shvati kako se opijum sprema i kako se može poboljšati. Počeo je da eksperimentiše, praveći raznovrsne verzije. Iako se lekar u njemu žestoko protivio (Kako možeš? Opijum je zlo!), izgladnela skitnica je ipak pobeđivala (Zlo koje postoji nezavisno od tebe; ovako barem ne uzimaju svakakvo đubre koje se može naći na ulici). Odlučio je da uzme novo ime – od sada se zvao Ide. Pare su stizale, i hrane i pića konačno je bilo u izobilju, kao i toplog skloništa. Čak su i pomračenja retko dolazila. A onda je stigla zima ’79.