Kapi kiše troše snagu

padajući poput vetra.

Nikad više umornim očima

neću reći koliko mi smeta

što sad moram da se vratim

tamo gde sam zadnji put

nestao, gde sam posejao seme

plača, gde me boli što se

budim sam, što se noću bojim

snova, što te nema, što se

skrivaš iza lica čudnog

sveta, što moram da potonem,

što moram da poletim iznad

talasa, ispod tuge, u dubini

plača, gde se skriva, gde sad

boli tvoja tajna.

Odavno već pričam nebu,

odavno već molim Boga da te

čuva, da te pazi, kao što sam

nekad ja, kao što bih uvek ja,

da sam ovde ispred snage, da već

plivam poput reke, koja ruši

prepreke, koja te doziva, da se

vratiš meni. Čuješ li vapaje

kroz noć kako se lome, kako traže

 da se sećam tvojih očiju, tvojih

pogleda, kako kažu mi da sanjam,

bez  snova da ostanem,

dok tebe ne pronađem?