Ulice se čudno pružaju po gradu. Čas uhvati kakav vijugavi uspon, sa gusto naređanim kućercima sa obe strane, čas se pruži duga, manje više prava i poprilično široka ulica, kakva je i ova koja se završava (ili počinje?) trgom, s' jedne strane zatvarenim širokom i niskom zgradom pozorišta. Pružam korak preko trga, u nameri da se dokopam te zgrade. Stižem i stajem tu ispred. Zvoni mi telefon. Javljam se i čujem glas:

-Ej, vidim te. Mašem ti, okreni se, prema pozorištu ...prema pozorištu!
-OK ...vidim te!

Prelazim ulicu. Pružamo ruku jedno drugom, konačno! Okrećemo se ka pozorištu i idemo ka obližnjem kafeu. Ulazimo unutra. Mirno je i poluprazno, jedino je muzika nešto malo glasnija.

Pronalazimo prazan sto u uglu prostorije i sedamo. Ostavlja sunčane naočare i iz svoje tašne vadi nekoliko knjiga. Osmeh. Kako smo se igrali sa pokojnom bakom! Mislio sam da do Bake nikad neću doći. Po knjižarama je več odavno nije bilo. Ostavljam ranac i jaknu sa desne strane i vadim brdo papira sa tekstovima. Stavljam ih pred sebe. Konobar prilazi. Turska bez šećera za mene, produženi s' mlekom za nju.

Još na putu do kafea teme su počele same da niču iz nas. Ređale su se jedna za drugom. Sledeća je već bila započeta i pre nego što je prethodna završila. O čemu pre govoriti? Započeti projekti, pročitana dela, započeta dela, prijatelji u Beogradu, studiranje u Beogradu, poslovi u Beogradu, promocije po Vojvodini, izdavači... Učinilo mi se u tom trenutku da smo kao ona deca, koja halapljivo gutaju sladoled, kad krene, po vrelinom letnjem danu, da im se topi i da curi niz prste. Kao da će vreme koje neumitno teče otopiti reči koje su valjda toliko čekale da budu razmenjene. Gutali smo ih jednu za drugom. Ili je bar meni tako delovalo. Jeste da mi je to sve izgledalo kao bujica, kao nalet, poplava novih utisaka i informacija, ali neke kockice su se ipak počele sklapati. Oduševljen sam. Nešto sam baš tako i zamišljao kako mi je ona pričala. Za neke stvari nisam imao pojma. Sad već uglavnom ćutim i slušam. Eventualno klimnem glavom. Ili bar mislim da klimnem glavom. U principu, ne znam šta da kažem. Nemam šta da kažem. Jedostavno, kad je nešto tako sve logično i očigledno i kad se slažeš, kad podržavaš celu priču, onda prosto nemaš šta pametno da prokomentarišeš ili dodaš. Zato i ćutim. Fenomenalno!

A tu ispred mene sedela je Jelena!

Sad već duže vreme Jelena Lukić, i dalje sposobna da sebe veže samo za trenutak u kome se nalazi, ni za šta drugo, da ponajviše razmišlja o njemu i da ga kao takvog živi. Na sledeći misli tek kad za njim oseti potrebu. Trenutno u Užicu, voli da, zajedno sa suprugom, popije kafu na Zlatiboru i kad nije «na dužnosti» kao pisac, bavi se svojom školom srpskog jezika za strance, svojom «Serbikom». Kao uvek, fascinirana stranim jezicima i životinjama, prevodi razne tekstove, a psi i mačke, često i lutalice, njena su opsesija. Hranjenje i briga za njih stalan joj je hobi.

KNJIŽEVNICA I NJENI POČECI

-uzori u pisanju-

-menjanje i sazrevanje kao pisac-

- Novi ljudi koje upoznajem, nove priče koje čujem, novi gradovi u kojima živim, nove okolnosti u kojima se nalazim - sve to.  Prosto se onako, odjednom  nađeš u sasvim drugom miljeu i prosto me fascinira kakvi ljudi postoje,  gane me i dodirne kad čujem neku priču, prosto ne mogu da verujem, toliko dobrih ljudi, lepih gradova, čudnih spletova okolnosti. Sazrevanje zavisi od dosta stvari, kako od toga šta čitas, kako od toga gde živiš i s' kim živis. Sigurno dosta toga utiče, s' tim što, opet, dosta toga ti i ne primećuješ iz dana u dan, koliko tek kada pogledaš nešto što je od pre deset godina na primer. Kad se okreneš posle nekog perioda, pa vidiš koliko toga je drugačije i zaokruženije. Naravno, postoje neke stvari koje uvek deluju na isti način, koje isu tako lako dostupne promenama i uticajima.  Kada čitam nešto što je bilo pre petnaest godina, vidim da sam nešto isto uradila na isti način kao što bih to  uradila i sada, jednostavno nemam drugu mogućnost, to je neko moje životno viđenje nekih relacija. U nekim situacijama i okolnosima naprosto vidim ironiju, humor, gorčinu i to je tako. Ali postoje razne stvari koje nisu tako fiksirane, koje možeš smestiti ovako ili onako, u koji ugao se kako već uklopi. Vrlo često, posle određenog vremena, stojim i dalje iza glavne linije priče zbog koje sam uzela nešto da radim, ali možda bih situaciono to drugačije rešila, što već zavisi od upliva različitih uticaja.