Intervju vodio Svetozar Bajčev.

* BIOGRAFIJA 

INTERVJU SA JELENOM LUKIĆ

....meni se u njenim stvarima samo desio klik
…negdje me našla,
hoće li i tebe... jebiga,
ne znam

(komentar sa jednog foruma)

POČETAK

 ...priča počinje slučajno, kao što, uostalom, sve dobre priče počinju...

Kroz moju glavu tada su već bile protrčale i Ničija, i Kako smo se igrali sa pokojnom bakom, i Dafne iz novčanika, a nedugo zatim, sa nešto manjim razmakom, i Ne može se bez oblika, i Kašmir za večnost. Sasvim slučajno na Forumu sam ostavio komentare ovih dela i, sasvim slučajno, Jelena je nešto kasnije naišla na njih. Registrovala se i odgovorila u temi koja je tad već bila zaživela. Tako smo stupili u kontakt. Sve ostalo je kasnije nekako išlo samo od sebe: par mailova u kraćim vremenskim razmacima, predlog da se vidimo uživo, pristanak, pa onda jedna veća pauza ...i moja tad već uverenost da će (ovaj put s' druge strane) pružena ruka ostati da visi u vazduhu, i onda, najednom, iznenadan mail, koji me je, na svu moju radost, u momentu razuverio. Nastavak priče i saznanje da me umesto u srce Bosne, čeka mogući put u srce Srbije - u Užice.

Dok su dalji dogovori oko intervjua tekli svojim tokom, nevezano za to, uspeo sam da dođem do još nekih dela. Putem interneta, do nekih odlomaka iz ranijih knjiga, koje sam uspeo pronaći i konačno do prve konkretne Jelenine stvari koju sam mogao držati u rukama, do Escajga za teletinu. Uspeo sam ovaj primerak, u jednoj od beogradskih knjižara, razdvojiiti od preostala tri koja su stidljivo čučala u ćošku na najnižoj polici, nakošeni i neprimetni.

Ono što meni kod Jeleninih dela prija, a što sam kasnije shvatio, je ta laka čitljivost njenih tekstova. Jednostavnost, bliskost sa običnim čovekom i svakodnevnim životom koja se provlači kroz većinu njenih tema.

Tu se negde definitivno desio i moj klik. A desio se na Novčiću za Dunju i fontanu, tj. na odlomku koji sam tada držao u rukama. To jutro, slomljen nekim svojim mislima, sedeo sam u krevetu, popreko. U donjem kraju kreveta, leđima okrenut zidu i nogu savijenih u kolenima, zavučenih pod ćebe. I par neočekivanih suza koje su jednostavno izletele, bukvalno pobegle ispod sanjivih poluotvorenih očnih kapaka i njihov kratak put između nosa i obraza do izaprane bledo crne majice u kojoj spavam, moje zaprepašćenje njihovom pojavom, odnosno više mojom nespremnošću na takvo nešto. Pa i ljutnja na samog sebe, što sam uopšte i dopustio da mi se tako nešto dogodi. Osećao sam se čak, u neku ruku i pređenim. Uspela je da me dirne cela stvar. Da me najpre lepo ušuška u topli i mekani početak, a potom žestoko ošamari iznenadnim preokretom.

U UŽICU

Sam susret sa njom, od poslednjeg maila i mog poziva veče pred polazak, do konačnog nalaženja, bio je nabijen nekom neopisivom pozitivnom energijom, koliko mojom, što je, u neku ruku i bilo za očekivati zbog cele te stvari, toliko i Jeleninom, što me je malo iznenadilo, a mnogo obradovalo. Sama briga koju je kao «domaćin» susreta, samoinicijativno preuzela na sebe, briga u samom mom putu ka Užicu, u pozivima da proveri dokle sam stigao, da se odmah po dolasku nađemo kako ne bih gubio vreme čekajući, pa i otkazivanje nekih njenih obaveza, zbog moje nepažnje i pomeranja termina sastajanja. Sve je to sliku velikog književnika učinilo samo još većom i obojilo je toplijim bojama.

Nakon toga ni samo upoznavanje nije moglo teći drugačije.

Užice!
Stepenište uz samu levu stranu mosta, spušta se prema reci. Na desnoj obali, iza mene je autobuska stanica, a odmah uz nju, tu iznad, pružila se pruga, na koju se kao kakva gljiva prilepila železnička stanica.

Reka. Brza, plitka, planinska. Nekoliko santimetara dubine, tek da razdvoji gomilu oblutaka koji joj pokrivaju dno. I sama vodena površina kao da imitira taj njihov oblik. I ona je tako glatka i tako oblutasta, sa sitnim zaobljenim talasima u obliku loptastih izbočina. Tek ponegde prekidajući se, od udara u neki ćoškasti i krupniji kamen na dnu, ili kakvu rupu, voda pravi beličast trag, ne velik i ne dug, tek toliki da se primeti pod odsjajem sunčevih zraka koji se od njega difuzno raspršuju i razbijaju nemirnu želatinasto glatku površinu vode.

Reka se provukla skoro kroz samo središte grada. Kao da se umigoljila unutra kad da se pojavila negde odozgo, iz brda, i u svom putu ka nekoj niziji, naišla na grad. Kao da se počela provlačiti kroz njega, zaobilazeći i skrećući valjda kod svake kuće na koju je nailazila. Bilo u levu, bilo u desnu stranu, pokušavajući da izbegne svaku. Napravila je tom svojom igrom jedno izuzetno vijugavo korito, ali mekano vijugavo, sa manjim ili većim, ali uvek oblim i pitomim krivinama. Spustila se, probila grad i nastavila istom tom snagom i dečijom zaigranšću negde dalje niz prugu, niz drum, ...niz kotlinu.