| Intervju sa Jelenom Lukić |
| Autor Svetozar Bajčev | ||||||
| Wednesday, 04 April 2007 | ||||||
Strana 3 of 4 -Kad sam primetila najveći uticaj? Posle rada u novinarstvu i svakodnevnih redakcijskih obaveza. Skoro tri godine sam pisala za sarajevski magazin „Dani“ u periodu kad sam živela u Sarajevu. To je najčitaniji bosanski nedeljnik, za njega pišu i najbolji bosanski pisci od Saše Hemona, Miijenka Jergovića, Marka Vešovića... U «Danima» se skriva nešto što je najbolje u Bosni, i stvarno sam doživela kao veliku čast to što sam radila u toj novinskoj kući. I ne mislim još uvek da je moja priča, što se toga tiče, završena. Novinarski rad je povezan često sa onim principom dramatizacije i transponovanja književnih formi: «kill your favourites». Moraš da odbaciš sujetu, da budeš spreman na svokodnevne intervencije urednika, da moraš tekst od 9000 karaktera smanjiti na 6000 karaktera etc. U početku sam odbolovala svaki karakter ali vremenom počneš da napreduješ u sažimanju, obrtanju, različitim kombinacijama. Navikneš se da neko mora čitati tvoj rad pre nego što se objavi. To je bio jedan intenzivni svakodnevni trening i sujete, i pisanja, i procene šta se može, a šta ne. Meni sad recimo, knjiga «Plagijat» iz '97. deluje predeskriptivna. Ja ne bih imala živaca da je čitam sad. Mislim da je „Escajg“ bio početak mog koncentrovanog pisanja. Gotovo faktografski, po cenu da se konkretnost proglasi vulgarnošću. Ali vrlo često je direktnost najveća vulgarnost jer podrazumeva otvorenu provokaciju.
KNJIŽEVNICA I PROCES PISANJA
- Pesme uvek idu u cugu. Dosta su lične, uglavnom biografske a često je reč o nekim intimnim obračunima. Često nisu ni pisane u nekim lepim stanjima. Neke pesme su u originalu pisane na engleskom, pa su srpske verzije zapravo prepevi. Čim stavim poslednje slovo na pesmu - imam utisak kao da sam ih hiljadu puta čula baš takve. Imam utsak da, kad bih samo jedno slovo promenila, to ne bi više bilo to. Takođe, pesme su često pisane sa svešću da ću ih govoriti. Nekako nisu toliko za čitanje koliko za slušanje. Kao da usmeno postoje, a sticajem okolnosti moraju biti i zapisane kako bi doprle do nekog, jer ne mogu ići od vrata do vrata i recitovati ih. - Što se tiče priča, na njima se znatno više radi i one trpe više ruku. I što sam starija, tu je uvek više verzija, valjda sam zahtevnija. Pogotovo što vrlo često jednu priču uradim kao radio dramu, pa onda tu dramu iskoristim za nešto sasvim deseto. I onda, samim tim kad jednu istu priču radiš u različitim formama, kad se posle vratiš na početnu verziju - vidiš koliko je izraz u međuvremenu oslobođen i da bi i sad ta početna verzija mogla pretrpeti dobre uticaje drugih formi.
-“konsultovanje” prilikom pisanja- Ono što me je zanimalo bilo je da li pisanje isključivo ostavlja samo za sebe ili ima (bar neki uzak) krug ljudi sa kojima podeli to što piše? Bar da čuje komentare? I, ako ima, koji su to ljudi? Ne poimence, već generalno? Pisci? Prijatelji? I da li sluša druge, prihvata sugestije ili je isključivo onako kako je zacrtala, pa makar se ne svidelo nikome drugom? -Delo nikad ne dajem nikome dok je u rukopisu, ne zato što ne cenim mišljenje drugih, nego naprosto zato što radim, sve dok mi se ne učini da je to-to. To ne znači da ne postoje ljudi od poverenja, već da oni ne intervenišu u samom rukopisu. Recimo, kad je izašao «Escajg za teletinu» u Zagrebu, Senad Pećanin, urednik i vlasnik «Dana» mi je rekao koji bi deo izbacio, šta je to što njemu nije leglo u čitav konktekst. Kada sam radila novu verziju, taj deo je zaista izbačen, ali ne automatski, prosto sam uvidela da je u pravu. Takođe, tu je i jedan od urednika nedeljnika «Feral tribune», Vladimir Matijanić, iz Splita. U nekoliko navrata je lektorski čistio neke moje hrvatske verzije, jer im uvek neki termini na hrvatskom promaknu. Pri tom uvek ima i neke sadržajne opaske iako to nije njegova prvobitna namena. Međutim, to vrlo često budu dragoceni komentari. Tu je i Vladimir Miličić, glavni urednik časopisa „Critic“ iz USA, u kom smo sarađivali. On je veoma važan za tekstove na engleskom. Sve su to veoma zauzeti ljudi da bih mogla očekivati njihove intervencije i sugestije tokom mog pisanja. Ono što je veoma važno, jeste da ti komentari ne budu na nivou «sviđa mi se-ne sviđa». nego da neko ko već jako dobro zna tvoj stil - kroz prizmu tog stila vidi šta u delu kvalitativno odudara. Takođe, i sama sam često, u različitim fazama različita osoba – pa je nekad ova „sadašnja ja“ ta osoba onoj nekadašnjoj ja koja je nešto napisala.
-zvanične kritike svojih dela- - Mnogo različitih stvari tu ima. Slična je priča kao sa onim što smo malopre pričali o tome kome dajem rukopise. Šta ko sa kojim namerom ispravlja i komentariše. Stvarno sam se nagledala i načitala svega i svačega, pogotovo što se tiče tekstova nakon nagrade za VBZ roman godine u Hrvatskoj. Vrlo često je, umesto ljudskih recenzija bila reč o observacijama na različite teme i svakakve gluposti. Na forumima pročitam najbolje stvari i kritike. Možda zato što tu niko nije plaćen za to ili što imaš tu čarobnu anonimnost. Tu niti ko zna da li će to doći uopšte do mene, odnosno do onoga o kome se piše. Vrlo često to su entuzijasti koji dosta čitaju i usmereni su samo na druge forumaše kojima će neku knjigu preporučiti ili ne i nastoje da manje ili više iscrpno to mišljenje potkrepe. Pri tom, to rade sa više i strasti i energije.
KNJIŽEVNICA I NJENA DELA
-odnos prema svojim ranijim delima- Posmatrano sa vremenske distance. Kako joj se čine sad? Jesu li joj sad manje dobra ili naprotiv izgledaju bolje sad nego što su pre delovala? - Ako ne stojim sasvim iza toga, imam prosto osećaj da je to još uvek jedna od faza tog dela, da imam pravo da još intervenišem, da doradim. Ima nekoliko stvari koje ne bih nikad dirala i koje smatram posve zaokruženim. Recimo, «Stopalo kineske žene». To je zaključeno i zaključano. Pesme nisam nikad doradila. Ponekad nešto moram objaviti, zbog roka, ugovora, ali i kad ga u takvim situacijama zaključim, znam da je privremeno, da će biti još dorade.
|
||||||
