-pesme u odnosu na prozu i obrnuto-

- Ne obraćam pažnju na formu. U poeziju pakujem slike. Verovatno da imam i malo slikarskog talenta, taj trenutak bi mi uramljen visio na zidu. E ja to radim sa poezijom. Znači tu nema materijala za neku veliku priču. To je situacija, sticaj okolnosti. Miris, scenografija nekog događaja. Dok je priču već potrebna i neka radnja. Recimo pesma «Kako smo se igrali sa pokojnom bakom». «Baka» je istinita pesma. Sa bakom smo se igrali užasno surovo. Igrali smo se zatvora, tako što baku zatvorimo na terasu. Moja sestra i ja smo ključari iz zatvora, a ona je zarobljenik. I onda je držimo i po deset sati po suncu na trinaestom spratu i na svaka dva sata joj damo čašu vode. A ona je shvatala da je jedino tako deo našeg sveta i pristajala je. I kada je zatvorimo u malu sobu, onda je u samici, a kada je zatvorimo na terasi onda je u zatvoru otvorenog tipa. A mi smo bili beskrajno mali tada i samim tim što smo bili mali bili smo surovi (i sjajni stih: «A mi... zli, k'o što samo dobra deca umeju da budu» prim. aut.). To tako ide. Imali smo ideju da joj stavimo prutić iznad živog blata i da joj kažemo «'ajde pređi preko mosta». I onda sam se tako jednom, kad nije bilo jednog telefonskog poziva koga sam ja čekala, toga setila. I onda sam rekla «O Bože, sad sam ja stara baka na terasi i čekam svoj komad hleba». I to nije prosto materijal za priču. Možeš naravno, ali to onda više nije to. Ja više volim priče sa razvojem, onako, moramo iz tačke A stići u tačku B. A ovo, kad imaš samo osećaj, samo ukus, samo scenu, samo raspored, to mi je onda pesma».

-o «Escajgu»-

-Ja sam «Escajg» pisala zbog konkursa, nagrada je bila primamljiva, 100.000 kuna, deadline je bio blizu. Imala sam razne vrste tekstova, mailova koje sam pisala raznim ljudima, započete priče. I samo sam sve to skupila na jedno mesto. Videla sam nedavno jedan odličan komentar na jednom forumu, gde je jedna devojka rekla: «sve je to super, ali o čemu je ta knjiga? Ta knjiga je više o njoj», dakle o meni, «nego o bilo čemu drugom. To je sve super, ali tu je samo taj glavni lik i ništa više». I tu negde i jeste potpuno najbolja kritika tog dela. Ono nema neku  radnju, više je atmosfera. Međutim kad je prošlo sve to, kad je prošla i ta oktobarska turneja i nagrada, ja sam onda knjigu prečistila, doradila je, dobila je jasan sadržajni linijski kontinuitet i razlog, a ostala je atmosfera. To je knjiga „Sedam svetskih luda“ u izdanju Stubova kulture.

Upitah je koje delo joj posebno znači? ima li takvog? Reče mi bez razmišljanja:
-«Stopalo».

Pitah: -A pesma?

-Zašto stopalo kineske žene?

-Reč je o  starom običaju u Kini pre mnogo godina, verovatno još uvek postoji u nekim zabitim krajevima. Žena je smatrana lepšom, što je imala manje stopalo. A to nije bez razloga. To ima dalje poreklo, a to je da su nekada u davna vremena, devojčicama u doba ranog puberteta stavljane noge u male drvene sandale, kalupe, da ris ne bi mogao da se razvija. U teškim sandalama u kojima one nisu mogle da beže, stopalo bi se deformisalo, a one bi bez mogućnosti bega, postajale dobra radna snaga. Bile su jako dobre za rad u poljima i prinudno vezane za dom, za polja. I ti, na neki prvi pogled imaš neku navodnu slobodu izbora da odeš ili ne, koju zapravo nemaš, jer ti je stopalo zakržljalo, korak ti je zakržljao, samim tim ti je kretanje zakržljalo. Učiteljica u romanu ima izbor koji nema i verovatno mnogi od nas često dođu u situaciju da na izgled biraju a zapravo se vrte u krug. Iako se zavaravaš da si izabrao nešto, ti zapravo nisi sebe doveo u situaciju da dođeš do izbora, do tih ravnopravnih strana.

KRAJ

-članovima eniaroyah.com sajta i foruma za kraj-

-Stvarno mi je bilo drago  kad sam otkrila ovaj forum, nekako mi bilo dobro što prvo znaš da ti ljudi nisu zlonamerni. Zlonamernost je uvek povezana sa tim da si ti svestan da tvoja zlonamernost, tvoja malicioznost, stiže do onoga kome je namenjena. A sad, kada treba da kažeš mišljenje o nekome ili nečemu, a znaš da to neće stići do predmeta razgovora, to uvek povuče jednu dozu objektivnosti. I videla sam skoro neki komentar nekog ko nije bio previše naklonjen mojim pesmama, jedna devojka koja doživljava poeziju na drugačiji način. I to mi je dosta dobro. Jer stvarno mi deluje kao užasno zdravo i dobronamerno i nesujetno. Drugo, sve stvari koje su napravljene iz dobre namere i entuzijazma su se uvek pokazale kao kvalitetne. Ništa dobro iz poze nije nastalo. Poza kratko traje. Sve vrste imidž priča, poza, foliranja imaju vek dokle traje moda zbog koje je to nastalo. Ili određeni trend. Znam mnogo pisaca i muzičara koje je izbacio određeni talas i kako je talas otišao tako su otišli i oni. A svaka priča koja je, onako, nastala iz izistinske motivacije i dobre ideje, to traje. Pogotovo što je internet nekako vrlo demokratski medij i što tu i klanovi ništa ne znače. Tu naprosto kvalitet pre ili kasnije ispliva. Ne moraš da imaš novac da kupiš knjige, ne moraš da piješ piće sa izdavačem ili da budeš član njegove političke partije. Naprosto koliko god neko bio afirmisan kao pisac, njegov sajt mi je podjednako dostupan kao i sajt nekog anonimusa, pa sad ako je ovo bolje ja odoh tamo. S' tim što svakom sajtu treba vremena da sazri.

Kako sam imao još vremena do polaska voza, kojim ću se vratiti nazad u Beograd i kako sam ga nameravao potrošiti u šetnji kroz Užice, Jelena se ponudila da me provede kroz grad. Prošetali smo od pozorišta, do jezera i brane. Htela je da mi pokaže Stari grad, ali u međuvremenu se zapričasmo (opet), pa smo samo prešli preko mosta i nastavili nazad, u pravcu železničke stanice. Starog grada smo se setili tek kasnije, kad smo je mogli tek nazreti u daljini, na brdu iznad Đetinje. Sama reka i uopšte cela ta atmosfera u gradu, bilo je to ono tipično iščekivanje proleća i toplog daha koje će ono sa sobom doneti. Sunčanih dana, života, svega. Toplo je bilo, ali još uvek ne toliko da bi se cela stvar mogla nazvati prolećem. Videlo se da su sunca željni i voda i biljke. Voda koja je, s vremena na vreme ispod brane, ispuštala nekakve hladne nalete uzdaha. Šumela je prelivajući visoki betonski zid i stropoštavajući se strmo na dole. Biljke, nabrekli pupoljci, na još uvek golim granama, čekaju. Spremni da se na prvi sledeći topli sunčev zrak otvore i razmašu se mladim zelenim lišćem. Pa i ljudi okolo, pecaroši, šetači, deca koja jure loptu na obližnjoj livadi i na nekakvom asfaltiranom igralištu. I oni, kao da svojim prisustvom pokušavaju proleću staviti do znanja da je krajnje vreme da se konačno pojavi.

Nešto malo pre jezera, prošli smo pored igrališta. Sa desne strane red visokih, dal sivih ili sivoplavih, metalnih šipki, ogradio je njihov ne velik pravougaoni teren.

-Ovde obično očekuješ da ti nekakva lopta padne na glavu. Ili meni, ili nekom ko ovuda prolazi sa mnom u društvu-, rekla je saginjući po malo glavu, dok su se klinci različitih uzrasta, sa druge strane ograde, uveliko fokusirali na jurnjavu za nekoliko lopti, što košarkaških, što fudbalskih. A da li je pored njih prošlo nekih dvoje ljudi, mušica ili tenk, mislim da im je bilo potpuno svejedno.

A grad ....«sve u jednom»! Ovde valjda, kako god je ko prošao, tako je ostavio neki svoj trag. Turci i njihovo vreme, male stare, sad već vremenom nazubljene kućerke, tvrđavu i ko zna šta još što je mom oku uspešno umaklo. Partizani i komunisti, opet, visoke solitere, betonske hotele i kockaste fabričke hale, sad većinom prazne i zapuštene.

Poslednji trag trenutno izgleda ostavljaju novi vlasnici i privatnici, koji otkupljuju građevine poput autobuske stanice, pa ona sad, kao moderno zdanje, u staklu i metalu, sa svojim kupama, kulama i izbočinama, pre liči na svemirsku nego na autobusku stanicu.

Priča mi Jelena o svemu. O gradu, o ljudima, o sebi. Ja, pokušavam bar nekako da se zahvalim za zaista predivnih četiri i više sati provedenih s' njom, pa joj se kao pravdam da ćemo, eto, ovom pričom probati koliko toliko da doprinesemo njenom afirmisanju, ali da je posećenost i na sajtu i forumu, daleko od one koju neko sa tim nivoom zaslužuje. Ali ona me smirenim pogledom i istim takvim govorom, dok vešto izbegava metalne i betonske stubiće, prekida rečima da sve to njoj i nije toliko bitno. Da nije time opsednuta. Posmatram. Betonske bandere i stubići su zaista iznikli svuda po uzanim užičkim trotoarima. Sve to, zajedno sa parkiranim automobilima koji su se smelo, sa jednim ili dva točka, popeli na bankine, čini popriličnu gužvu i haos. Za trenutak čak pomišljam: «E sad bi bilo lepo da šetamo nekom somborskom ulicom, za promenu. Širokih staza i bez ljudi. Gde bi kolovozi i bankine bili udaljeni od nas bar tri drvoreda starih bođoša». Zvuk sirene i pištanje pešačkog semafora za prelazak na zeleno briše ovaj trenutak o Somboru iz mojih misli, i tu sam opet. Nastavljam da slušam. Ona argumentuje svoju prethodnu rečenicu čudnim putevima svojih priča. Da često nije dobijala nagrade za neke, za koje je bila uverena, da će sa njima pobediti, ali i da se posle ispostavljalo da ni to što nije pobedila nije uopšte loša stvar. A često su na pobedničkim postoljima završavale i priče za koje se, kako bi takmičenja odmicala, nije ni dalo pretpostaviti da će se tu naći. Završila je stavljajući tačku na sve, jednostavnom:

-Sve to pre ili kasnije dođe na svoje, ako je zaslužilo.

Pozdravljamo se ispred železničke stanice. Uveravam je da se neću izgubiti negde između ulaznih stepenika i izlaza na peron, i poslednji pogledi i klimanje glavom ...i to je to.. priča polako dobija epilog ..i vreme je da se pođe «kući».

Iza svega ostalo je brdo emocija, moja glava puna pozitivne energije, novih ideja, ideala. Sve je to trebalo poneti nazad sa sobom i na kraju, eto, i podeliti sa drugima.

...možda sam nešto i zaboravio, možda nešto i izostavio. Uostalom, internet je interaktivna igračka ...a Jelena Lukić je tu sa nama ...pa je slobodno pitajte sve ono čega se ja nisam setio :)

------------------------------------------------
korisni linkovi su svakako:

http://www.jelenalukic.com
http://www.borut.com/library/a_markoj.htm
http://jelenalukic.blog.co.yu