| |
|
|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Wednesday, 11 April 2007 |
|
Strana 1 of 4
Prolog * * * Mladi tocak srece, bolatuge, strasti laznog darazove svojim teskim krikomsvoju decu trosnog sjaja. * * * oslednje pripreme novog doba lagano su se privodila kraju.Tezak i plodonosan posao obavili su Oni posle strasne bitke Svanuca Bogova vekovima unazad i napokon, mogli su sa ponosom da naslute sjaj novog univerzuma. Od svih odaja koje su se nalazile u Crvenom gradu vrt im je bio najdraza te su ga ostavili za kraj da u miru od prolaznosti ispune prazninu kojom je sada zjapio.Angard, stariji i donekle mudriji recitovao je stihove predanja dok je Raltan Plameni prstima svoje nove ruke ucrtavao na tamni nebeski svod nova sazvezdja.Radili su u opustenosti lagano preplicuci pesmu i zvezde u prekrasan spoj buducih prorocanstava.Tako je vesto pevao Angard pesmu Vecnog prokletstva da je dirnuo u tamno srce Raltana, jednog od Posrnulih.Neka nova osecanja do tada ne iskazana probudise se u njemu i on ih ucrta na svod.S vremena na vreme zastajao je sa svojim radom osluskujuci reci drevnog sveta i upisujuci njegova osnovna svojstva duboko u svoju sakrivenu sustinu. Jer onaj ko zna pricu Prvih znao je i sudbinu Poslednjih. A trudio se da uveri sebe da on nije jedan od Poslednjih.Jer jos nisu pronasli znak.Drevni stihovi odvukose ga u zaborav. Secao se mladih dana kada je shvatio svoju besmrtnost. Kako je bio srecan. Nije ni slutio. Nije ni mogao.Posmatrao je pogurenog starca ispunjenog moci kako zatvorenih ociju poje pesmu stariju od njih dvojice. Svi su znali poneki njen besmrtni deo samo je Angard jedini od prezivelih znao celu basmu.Pitao se koliko je razdoblja ovaj naizgled krhki starac prevalio preko svojih ledja.I koliko je glava za to vreme skinuo. - Bili su to krepki dani, rece tiho Raltan, i niko im nije mogao sagledati kraja.Niko sem Prvorodjenih.Zagledao se u neprobojnu tminu neba trazeci neku gresku u svom radu. U daljini sjaktala je zvezda.Ljutio se na sebe zbog nemarnosti. Slatkom mukom, jer je voleo svoj rad, podignu ruku da jednim lakim pokretom prsta ugasi zanavek bilo kakav zivot ili smisao te prkosne zvezde. Blago je pomilovao svetlu povrsinu i odbrojao pesmu. Nista se nije desavalo.Ponovo,pripisujuci neuspeh umoru, izbaja novom snagom. I dalje nista. Zvezda je i dalje uporno blagim pojacanim treptajem oglasavala svoj neumiruci sjaj.Britak osecaj presece mu utrobu na pola. - Angarde, prosapta Raltan, Angarde prestani, prestani..... Odjednom pesma utihnu...... - Mislim da sam ga pronasao, rece on jacim glasom. Iskonski strah prozuja prostorijom. - Sta si pronasao jednoruka budalo, zavapi Angard. - Pronasao sam Kenber. Angard, ostareli Prvorodjeni koga su sa pravom zvali Bogom umorno sede na proplanak koji su nedavno izvajali. Iz skrivenog dzepa izvadi lulu i duvan koji je po tadasnjim merenjima predstavljao pravo malo blago. -Zivot je nikao iz pepela i Svet je opet ceo, naglasi Angard dubokim svetovnim glasom.Obnova je zavrsena.Tocak je vaskrsnuo. Povukao je ceznivo dva-tri dima iz srebrom optocene lule i najzad, posle sivilom okupanih vekova nasmejao se zvonkim zvukom davno zaboravljnim. Donekle mu je laknulo. Sad je bar sve bilo jasno.Okrenuli su ledja zvezdama i uputili se ka ostalim Bogovima.Znali su sta ovo predstavlja.Znali su da su Poslednji i da tu poruku moraju saopstiti prezivelima, ma koliko to tesko bilo. Pocetak * * * Svojim krikom noci zovetaste, sretne, mile duse.da nabace ruho smehai u pogled se uvuce. * * * * * * Postoji jedan proplanak iznad zaseoka Kronbolt koji je oduvek prestavljao sveto mesto.Trava je tu nisko rasla sakrivajuci medj svojim nitima po kojeg skakavca koji je predstavljao simbol Angarda, jednog od Vrhovnog bozanstva i koji je bio prava retkost u tim predelima. Same skakavce nisu dirali dok su pecurke koje su rasle na proplanku ibile jos redje, predstavljala veliku dragocenost u lecenju groznice i poneke blaze prehlade. I kako se blizilo glavno uzdignuce trava je u preskocima nestajala u pescanu zemlju, tragajuci mozda za istrulelim ostacima legendi, nikad vise da se ne uzdigne. Uglavnom, bilo kakav problem da su mestani imali odlazili bi na brdo zvano Lank ili Celavo brdo kako su ga u sali zvali, i prespavali na njemu trazeci odgovor na svoje muke u posvecenim snovima.Ponekad bi resenje dolazilo posle prve noci, ali to je bila retkost. Cak sta vise predstavljalo je znak da je ta osoba blagoslovena i da je najbliza volji Angardovoj.Cesce su se Tragaci, kako ih je narod zvao, duze zadrzavali na brdu prinoseci svakog jutra i veceri po jednu zrtvu Bogovima, vapajuci za izgubljenim odgovorom.Iz noci u noc samo su se zvezde jedva cujno oglasavale dok su se Tragaci u snovima trzali iscekujuci poruke bozanstava. I poneko bi ih pronasao. Na to brdo ispeo se predhodne noci Kirnion.I ispevao pesmu o slobodi.Pesmu koja je budila uspavana srca.
|
|
|
|
|
|
