| |
|
|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Wednesday, 11 April 2007 |
|
Strana 3 of 4 Poglavlje Prvo Ćelavi snovi Strašnim okom želi, kletimda potamni srce meko.Svojim sokom crne smrtioduzeti preoteto... Dečak je sanjao.Soba prividno osvetljena odisala je njim. Teški uzdasi nadimali su male grudi, pokretajući se ritmički. Uzdah.... Izdah..... Jedna uzdrhtala prilika starijeg čoveka ispijenog teškim mukama nadnosila se nad njegovu mladu senku jecajući.Brojala je šumove.- Sve će biti u redu sine, mucala je prilika.Niko te više ne može povrediti.Uzdah.Podigao je ruku i pomilovao dete po čelu. Dete je bilo lepo. Isključivo lepo.Bolest koju je mesecima vukao nanela je drastične promene u njegovom izgledu, ali trvdoglavo istrajno se zdržala njegova nežna dragost. Njegova nevinost.Krivudavi tragovi slivali su se dečaku niz lice ostavljajući pitke otiske njegove unutršnje borbe.Otac se malo bolje zagleda.Savio je svoja namučena leđa i suvim usnama i svrbuckavom bradom dodirnuo detetovo čelo.Lice je blistalo.Samo u krajevima očiju izrasle su dve nove brazde. Laka senka zatreperi na dečakovim obrvama i nestade.- Ne brini se sine, reče otac i pomilova mu vedje.- Njih dvojica su gotovi.....ne brini sine...gotovi.... Milovao ga je i milovao. Neprestano.Izdah.Dečak je sanjao. * * * Kada je otvorio oči ugledao je nebo.Bilo je plavo. Imao je utisak da je nebo oduvek bilo plavo.I da oči nikad nije zatvorio. Plavo nebo. Pa naravno. Nasmejao se svojoj ludosti. Nebo i jeste plavo. Podigao se i zateturao. - E sad, nadam se da mi glava nije oduvek ovako teška, reče on vedrim glasom, i sede.- Trava, reče dečak.- Trava je zelena. Da, pa naravno i opet se nasmeja. Godilo je. Lep je osećaj smejati se. Ponovo je legao. Dao je sebi malo vremena da se misli srede. Nebo je i dalje plavo. Podigao je ruke. Bile su tanke poput ....poput.....- Poput grančica, uskliknu dečak. Krenuo je da se nasmeje, ali nije mogao.- Ali zašto?Prsti su prozirni. Nebo je plavo.- Mora da sam bio bolestan. Spustio ih je lagano. Bolelo je. Osetio je travu. Prvo malo slatko peckanje. Zatim nežno milovanje. Rosna trava.Provukao je prste kroz kosu. Bila je odveć dugačka.Meka .... - Uhhhhh, smrdi, reče dečak ... ....... i ne baš mirisna. - Ko zna koliko ležim ovde?Pridigao je glavu rukama.- Ova glava sada je laka.Smeh. Zvonak. Zdrav smeh.Život mu ispuni udove.- Nisam više bolestan.Ustao je.- Ko zna koliko sam ležao ovde? Podigao je pogled ka nebu. Nebo je plavo. Jedan zalutali vihor lišća dolete sa juga.Obavio ga je triput oko tananog struka i poleteo naviše.- Ovo ništa nema smisla. U daljini gubilo se brdo. Sunce je u zenitu zajahalo trome oblake. Nigde ni šuma. Ni piska.- Sve je tako tiho.- Nema više zvezda. Počeo je da hoda. Stao je.Okrenuo se. Ponovo krenuo.Sećanje se migoljilo. Kliziloje između trošnih prstiju uma neotkrivajući sve svoje draži.- Moram da se setim. Moram.Zvezde, pomisli i tanak potok tople struje spusti mu se u stomak koji zakrča.To je to. Zvezde.Izašao je da vidi zvezde.Iz daleke usamljenosti dopre prvi šapat. - Njih dvojica su gotovi..... - Njih dvojica, ponovi dečak.- Koja dvojica? Jedan oštar trzaj prelete mu preko čela.Izborano lice osedelog čarobnjaka prodre mu kroz mrenu sećanja.Sada je glas čuo razgovetnije.- Njih dvojica su gotovi..... .....ne brini sine...gotovi....Struja u telu proradi.- Ne, ne smem to da dozvolim.Potrčao je. Kuda? Kako?Čarobnjak i onaj čudni ćelavi, začu glas u glavi. - Stani, reče, i ukopa se u mestu.- Kako znam da je čarobnjak? Napokon misli mu se izbistriše. Nesavladiva bujica sećanja navali kroz otškrinuta vrata uma i osećaj ga zaslepe.Na trenutak.Namrštio je svoju mladu kožu i sigurnim korakom zaputio se ka brdu.- Naravno, reče dečak.- Čarobnjak me je spasao. * * * Dečak je sanjao.Soba je odisala njim.Teški uzdasi nadimali su male grudi, pokretajući se ritmički.. Uzdah.... Izdah..... Na trgu gorela je lomača. * * * Meštanima zaseoka Kronbolt nikada se nisu sviđali nenajavljeni čudaci.Iako mirno selo, Kronbolt je u ranijim danima predstavljao jednu od sigurnijih odbrana grada Istem, jednog od glavnih sedišta Prinčeva. Sa juga zaštićen Kronboltom, tik pored starog Južnog puta, i sa jugo-zapada Rot-om, malom pokrajnom prinčevog vojvode, Istem je sa pravom nosio nadimak „Poslednje carevo uporište“.To je inače bila najcenjenija poslovica crnopurastih trgovaca Istema.- Kada najveće pilme odustanu, Kronbolt će i dalje kupovati mir.To je bio jedini pomen Kronbolta u istoriji. I nikad se niko nije zapitao zašto.Ali to su samo Istemski trgovci. Sa severa, inače, grad je bio opasan prirodnim vencem Božijih planina ili planinskim vencem Ragnaroka, planinom Bogova.Pod njenim moćnim stopama ležala su dva veća naselja Kerik i Tali.Kerik je više bio približen samim planinama, hrleći u njenu hladnu senku, ne plašeći se njenog robusnog izgleda. Stanovnici Kerika branili su severni deo pokrajine od ponekog upada planinskog naroda kupujući, čak šta više svojim životima bezbrižan mir naseobinama na jugu. Ali uvek su veći napadi dolazili sa juga. Malo više ka istoku na jednom od isturenih kraka Ragnaroka nalegao se mali gradić nazvan Tali, po davno palom božanstvu Sunca. Grad je takođe opasan dubokim klancem i trostrukim nizom zidina, jednim iznad drugog.To je takođe jedna od glavnih odbrana.Kroz samo srce grada, svojim gizdavim hodom pružio se stari Južni put.Počinjao je ko zna koliko daleko na jugu i prolazio kroz sam grad, da bi se kroz severnu kapiju gubio u planinama.Sam planinski masiv pravio je svoju sopstvenu vrstu kapije za Južni put.Reklo bi se, da ga ni sami Bogovi nisu smeli zaustaviti.Ali, to je već posebna priča. Dakle, stanovnici Kronbolta, jedne od naseobina grada Istem, nikako nisu voleli nenajavljene čudake. Pogotovo one koji su dolazili ne niz put, sa juga, što bi se reklo, već uz sam njegov tok sa severa. Stari Rodrak i Deral, koje smo ostavili da se baškare na prašnjavoj ulici Kronbolta sada su uredno zavezani ležali u dubokom snu pored velikog Hrasta na samom trgu. Ni nesluteći šta i h čeka.Pored njih je gorela rasplamsana vatra. - Ja kažem, spaliti ih i ići na spavanje, progovori džangrizavi obućar uzdignute kose.Sva ova trka i tučnjava veoma loše utiče na moje živce. Spaliti ih i gotovo. Nekoliko osoba iz skupine mrmljavim tonovima podrža njegove trvdnje.Svi su poustajali u sred noći probuđeni iznenadnim krikom matorog Pelama, i svima je bio potreban odmor. Čak šta više, matorog niko nije ni voleo, kad se malo bolje zamisle.Doduše, sažaljevali su ga zbog dečaka i njegove bolesti, ali niko u svom tvrdokornom srcu nije našao mesta za dopadanje.Ipak, bili su potomci starih boraca i ne može im se zameriti. - Ko zna kakve nove čarolije nose u svojim skutovima, nastavi obućar ohrabren blagom podrškom.- Videli ste kakve spravice kriju u svojim kočijama. Videli ste flašice. Kobajagi mirisi.Pih...- Napitci, kažem ja. Napitci da nas sve potruju.I zato ih treba spaliti dok još ima prilika. Ko zna na šta su spremni kada se probude. U početku trošni šum saglasnosti poče svoje širenje masom. Upijali su njegove reči. omađijanio samim crnilom noći dok su se dve prilike bezbrižno izležavale pored vatre. - Pogledajte, evo, ovaj mlađi na primer, raširenih ruku priđe obućar Deralu.Ovaj ovde nosi tamnu odoru Kavale, te gnusne kučke noći.Čak je i glavu obrijao posvetivši joj svoju kosu.-Recite, ko bi normalan to učinio?Recite? Skupina je ćutala.Jedna sena pređe preko odbleska vatre najavljujući dolazak . - A o matorom i da ne pričam, nastavi obućar ne primećujući promenu koja je zadesila slušaoce.- Pogledajte njegovu odoru.‒ Pogledajte taj samozadovoljni osmeh na njegovom licu.A poprilične je batine dobio večeras.- Ko bi se još normalan ovako smeuljio posle onakvih batina?Uzarenog lica, nadnoseči se nad Rodrakom, razjareni obućar podiže svoju stamenu desnicu nameravajući da još jednim naciljanim udarcem prodrma starca i u najboljem slučaju skine mu taj osmeh sa lica. Masa se laički skupila, tiskajući se pred predstojećim zločinom, jer greh je bio tući bespomoćne.Ali niko nije hteo zaustaviti obućara. Nije hteo ili i sami behu uplašeni. Unezvereno polete šaka, ali u svojoj žestini ne stiže do starčevog obraza. U letu je zastala je u trenu opuštajući svoje mišice. Obućar se začudi i u neverici pogleda svoju ruku. Taman kad je u ljutnji hteo zapitati kakva sila mu sputa snagu, preko razjapljenih čeljusti pade mu udarac, odbacujući ga od vatre.Krupan mladić stajao je nad njim.Iako okrenut ledjima, masa koja se skupila iza njega, mogla je na mahove osetiti njegov prodirući pogled kako prikiva cmizdravog obućara ka zemlji.Široka ramena se okrenuše i dva usplamtela oka pozdraviše skupinu svim svojim stamenim žarom.Masa je pognula pogled. Prepoznali su ga.Pred njima stajao je poglavar. Jasnim, odmerenim korakom pridje mladić dvojici pridošlica i preseče im vedjice.Nesrećni, još uvek su spavali. Jedan dug trenutak on odvoji i pazljivo se zagleda u njihova lica. Snazan grč zahvatio mu je telo, dok se visoko čelo naboralo do neravnina.Svojim tihih umom procenjivao ih je. Iza njega svi su nemo stajali očekujući presudu. Čak se i brbljivi obućar ukipi u tom odsudnom trenutku strepeći od ishoda.Odjednom, tisina prepuče.Mladić opusti svoje namrgodjeno čelo i u svetlosti vatre otkri svoje mudro lice. - Nikakve sluge podmukle Kabale oni nisu.I gomila odahnu.- Šta više, na ovom starijem prepoznajem ugovorene znake. Jer poslao sam ja po dvojicu zabavljača i prodavaca magle da u veselju proslavimo predstojeće praznike. Zatim se okrenu ka obućaru, koji na žeženi dodir mladićevog pogleda nanovo poče cmidriti i krkljavim zvucima moliti. - Tebi Pokožure, reče mladić obućaru, nije dosta ranijih nevolja i tame što nas je stisla. Nego i sluge Kabaline moraš prizivati u naše mesto.Previše se ti razumeš u njihovu odoru i običaje.Pitam se otkud?- Otkud jednom vašljivom obućaru takvo znanje? Ako je Pokožurevo lice, jer to beše obućarevo ime, do malo pre poprimalo razne boje, sada odjednom preblede. Slušao je mladićeve sumnje i u svom crvnom umu već prepletao najbrži put bekstva.Oblizivao je mahnito usahle usne, mameći na njih nekakav odgovor.Ali odgovora nije bilo.Sada se prodorne oči mladića spustiše na njega i Pokožur se skupi u svom strahu. - Tvoje laži su otkrivene, Pokožure.- Vuci svoje zmisko telo nazad u vašljivu rupu.Sutra ćemo odlučiti o tvojoj sudbini.- Ja, Kirnion rekao sam. I nanovo, bez šuma nestade u tamu ...... Gomila se poče u mraku razilaziti.Nisu mumlali, nisu se dogovarali. Verovali su Kirnionu.On je rekao, i to im je bilo dovoljno. Pridošlice su ostavili na trgu, jer nije im bilo jasno šta treba sa njima uraditi.Samo, par trenutaka pred razilaženje pritrčaše dva mladića do vatre i ugasiše je.Rodrak i Deral, napokon su spavali mirnim snom.
|
|
|
|
|
|
