| |
|
|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Wednesday, 11 April 2007 |
|
Strana 2 of 4 * * * eseci su prosli od kako je poslednji put izasao napolje.Prasnjav barsunasti vazduh teretio mu je vlazne kapke. Disanje je ubrzalo, praceno hrapavim prizvukom pluca dok je lagani ritam koje je njegovo osmogodosnje srce proizvodilo i dalje bio nepravilan, ali to ga ovaj put nece spreciti.Predugo je lezao.Tiho i tek po vrhovima tananog sluha dobovalo je srce upozoravajuci ga na njegove jos nezalecene rane. Ipak, njemu se cinilo da tuce zaglusujucim zvucima prekidajuci mu bilo kakav pokusaj razmisljanja. Obuzelo ga je celog.Pridigao se iz svoje prezrene postelje drhcuci kao tanani list na povetarcu. Blazeni zmarci protrcase mu telom. Ipak je mogao da stoji.Ali nece moci dugo.Jos dok je u nekom po prirodi nepravilnom polozaju stajao pored uzglavlja, jedan presuseni osmeh obasja bledo lice. Tanke i od napada groznice ispucale usne razvise svoj blestavi barjak.I to mu napokon podari novu snagu. Istisnuo je iz svog mukama zaprasenog uma bilo kakvu pomisao o slabosti, istisnuo je malaksalu potrebu za odmorom i snagom tesko objasnjivom zaputi se ka vratima sobe.Nije palio svece jer svetlost mu nije trebala.Ionako nije zeleo da probudi oca.Vec je previse prepatio.Zeleo je samo vazduha. Cistog obicnog vazduha. Milog vetra na njegovom licu. Samo to.Podigao je oznojeno cebe sa poda i tupim mehanickim pokretom obavio svoje telo. Do tada peckava tkanina prijala je njegovoj hladnoj kozi pruzajuci malo po malo sigurnost njegovom decijem koraku.Otvorio je vrata. U oku mu zatreperi suza. - Ne jos, pomislio je, i zaustavio njen ocekivani let.- Ne vise, rekao je, i prkosno uzdigao mrsavu glavu. Jos su samo jedna ostala. Prikupio je krajeve cebeta i probranim korakom, jer svaku stopu tog drvenog poda je znao napamet, zapoce poslednji poduhvat. Dah za dahom, stopa za stopu, preznojavao se pri svakoj pomisli kako sporo odmice. Treperio je od uzbudjenja pri svakom nenadanom trzaju oceve ruke sto je umiljato visila sa naslona kreveta. Nije zeleo da ga jos povredi. Nije zeleo njegove natmurene obrve niti njegov iskren plac kasnije. Ali iznad svega je zudio za sjajem zvezda. Za njihovim britkim osmehom. Cudne su snage onih najmanjih, onih od kojih se uvek u pocetku retko sta ocekuje. Onih izdvojenih, koji svu raniju sumnju u proslosti naplacuju trostruko.Onih sto prkose, klanjaju se samo svojoj zvezdi. Cudna je ustinu snaga volje onih koji vode. Cudno je i to da je uprkos sve jacoj nesvesti koja ga je u naletima obuzimala ipak stigao do ulaznih vrata.Podigao je suvu ruku i tankim vretenastim prstima pomilovao njeno drvo.Znao je svaku njenu cvornatu izbocinu i od mesecine srebrnu udubinu. Toliko puta mu je izmicala. Toliko puta je vracan sa praga, da je umalo zaboravio radost otvorenog prostora. Ali sinocna pesma mu je obodrila srce. - O bezimeni, ti koji mi probudi udove svojim glasom. Zahvaljujem ti se do veka.I s‘tim recima lagano otskrinu vrata i brzinom koje samo senke poseduju kliznu kroz njenu pukotinu. Vrata se u nekom cudnom jedva cujnom zvuku sama zatvorise i on radosno uzdize svoj pogled ka nebu. Iznutra se culo prevrtanje ocevo. Bezbroj zvezda njemu znanih i neznanih doceka ga dok sa juga zacarlija jedan izgubljeni vetric.Neznim, i ne previse hladnim rukama obuhvati on decakovo lice i pomilova ga po obrazu.U tami blistale su njegove oci. U samoj zenici jednog bolesnog deteta zasja nikad ne uhvacen sjaj hiljade i hiljade zvezda. On lako zakoraci napred.Gipki koraci nosili su njegovo paperjasto telo dok mu je vetar uhvatio pozutelu kosu i raspleo je.Pri trecem koraku on umorno zastade i zakleca u kolenima. Umor ga je najzad dotukao. Okrecuci se ka zvezdama uputi im jos jedan svetli pogled pre nego ga zemlja preuze u zgrljaj i svojim teskim grudima oduze svest. Sve potamne i nesta u snu. Iz susednog brezuljka iskoci pomodreli mesec.Razvio je svoje grimizne zrake obasjavajuci naizgled usnulom detetu lepo lice. U pozadini tamna mrlja natapala je zemlju. Ko zna sta bi se nasem malom ali ipak hrabrom junaku desilo da uz mesecev skut ne stize i jedan poveci oblak noseci u svojo tamnoj senci oblicje jedne kocije. Odzvanjali su ritmicki i proracunato tromi koraci dva od tame pocrnela vranca vukuci za sobom natovarenu zapregu napitaka i carobnih stvari kakvih ovaj drevni put nije video od davnina. Na tkaninama prekrivenom sedistu skupila se jedna posve jadna prilika zakukuljena sve do svog pogrbljenog nosa u zagasito sivilo.U rukama je prebirao kozne uzde dok mu je kroz bradu izbijao dim iz njegove omiljene lule. Do njega sedeo je jedan carobnjak.Cudnim, da se cudom kasnije nisu mogli nacuditi mestani zaseoka zvanog Kronbnolt, prozirnim plastom naravi bese zavijen ovaj par. Jer ubogim i slabim cinila se prilika u sivom dok mu je sa leve strane uspravna u svom sedu prkosila prilika mladog carobnjaka.Toliko je suprotnosti bilo u njihovim pokretima i pogledima, toliko lazne tromosti u starcevom osmehu i prikrivene moci da sam ciste savesti mogao posvetiti citavu stranu njihovim zavadama.Jer svadja izmedju ove dve prilike bilo je na odmet. Ali ovog puta samo je jedna vredna pomena.. Kada kola kojim je uprkos svojim slabim rukama starac vesto upravljao naglo poskocise i svojim skokom uzbudise nekoliko staklenih boca pozadi, mladi carobnjak skide kapuljacu i vrelim pogledom prostreli starca.- Pa dobro ruino ni jedna. Zasto ne pazis kuda teras ovu ragu? Hoces da mi svu robu porazbijas pre otvaranja? Je li? Pa da se srecan vratis svom domu! Tezak kasalj ga uvati ali on ipak nastavi.Haaa, znam ja vas. Srecni ste samo kad drugom napakostite. Sreca vasa u tudjoj muci lezi.Cujes! Odgovaraj kad te nesto pitam? Rodrak, kako se ta stara ruina zvala, samo nervozno prezvaka suvu psovku i jace steze uzde. Ali, mladi carobnjak cija je glava pod udarom mesecine zasvetlela, jer bese celav po obicaju svog reda ne htede da se zaustavi na jednom. - Dacu da te izbicuju cim prvi granak Sunca prokine. Je‘l me cuje trosna rupetino? Uuuuaaa! Ima li koga! , zapita mladic unoseci se u lice starcu. Debeli behu zivci Rodrakovi, jer debele zivce je morao imati kada je putovao sa Deralom, kako se ustinu zvao mladi galamdzija.I ko zna do kada bi ova jednosmerna rasprava potrajala jer mladicev bes nije gubio na zamahu, a starcevo lice nije odavalo ama bas nikakve znake, da punokrvni vrani konji, vestom rukom zamaskirani, ne naidjose na telo decaka. Zarzase u znak protivljenja i ukopase se u mestu. - Sta je sad? Sta si sada uradio izlapeli magarce?jos vecom zestinom navali Deral. Kakvu li ces mi bedu jos nabaciti na vrat?Ajooj, dodje mi da jaucem od usuda koji mi te dodeli. Aajooojj! Taman kad je svoja siroka pleca napunio novom kolicino vazduha spremnih da u glasnom kriku izlete iz njega, jedna ostra rec preleti preko Rodrakovih usta i Deral zacuta.Starac je sisao sa kola i i zavrnuo svoje rukave. Polozio je ruku na decakovo hladno celo i poceo mrmljati jednu staru basmu.Prvi put ove veceri starcevo lice se namrgodi.Drugom rukom skide svoju kapuljacu i zatvori oci trazeci koncentraciju.Tisina je sablasno odzvanjala.Deral zabrinuto pridje i sada tihim glasom upita starca.- Sta je to?Starac za trenutak otvori jedno oko ne prekidajuci basmu i uputi jedan po svim racunima preteci pogled mladicu.Svestan situacije u koju je zapao mladic ucuta i povuce se unazad.Basma je tekla sad ubrzano, sad lagano milujuci svojim blagoslovenim tonovima decakovo izbledelo lice.Malo po malo tanki krugovi crvenila oblise mu obraze i i iznenadna vatra orosi mu celo.Videci da je sad trenutak povoljan, Deral se priblizi i ponovi svoje pitanje.- Sta je to Rodrak?- Kako sta je, uzvrati rezeci starac. Zar ne vidis da je decak imao nesrecu.- Ma znam, ispravi se mladic, nego da ga nisi ti pogazio?- Nisam izlapeli moronu, prosikta starac.Sad je na njega bio red da se iskali. Ali suvise brzo on sabra svoje uzburkane misli i progutavsi zasigurno bujicu pogrda rece:- Idi sad i budi od koristi. Zasigurno je ono decakova kuca. Idi sad i probudi roditelje da malog unesemo unutra.Starac je stajao sada preteci namrstivsi do cekinja svoje cupave obrve. U dnu oka svetlele su munje. Mladic proguta ponos i isprva unazad krete ka vratima da obavi sta mu je zapovedjeno.Zatim se okrete od Rodrakovog strasnog pogleda i prepade se kad zacu lupkanje tabana u kuci. Iako su im namere bile dobre, izgleda da su se kasno setili da je sprovedu jer dok je mladic isao ka vratim, nekom demonski nervoznom brzinom popalise se svetla u kuci i decakov otac otvori vrata zestoko. Pogubljeno i od briga izrovareno lice iznenadi i starca dok mu je pogled ludacki zurio u Derila.I mladic nanovo ustuknu. Starac uvidevsi mogucu zbrku, jer je stajo iznad onesvescenog decakovog tela za krvavim mrljama po sivoj odori zausti da nesto kaze, ali vec je bilo prekasno. U jednom skoku otac dodje do Derala i u divljackom nastupu besa ga udari po glavi, tako da se ovaj srucio kao mlada vlat pred kosom. Zatim videvsi cist put do svog deteta na sav glas zajauka. I bilo bi pravo cudo da nikoga nije probudio. - Jaaaooooojjjj, spasavajte ljudi, jaaaooojj ubise mi malog. Jjaaaaooojj!!!! Jedan usamljen trenutak produzi tisinu taman da stigne do malog..Pa jos jedan......I zatim se oceva tuzbalica ponovo oglasi. Navali bujica. Kao kad se u kosnicu ubaci plamen, redom zasvetlevse prozori obliznjih kuca i narod poce kuljati iz njih. Svako je u rukama nosio po nesto.Neko vile, neko sekiru,neko stolicu ili bar tesku tojagu, sta god da im je dopalo saka.Starac besumno zaobidje uplakanog oca dok su oko njega dopirali zvuci razjarenog gneva. Jer obicnom puku je dovoljna samo iskra, i za cas plane.Starac doseta do Derala i pomilova mu lice. Mladic je sanjao.- Upadosmo i mi mi sinak u neciju mrezu, prosaputa starac i nekakva senka bola predje mu preko lica, ali nestade brze nego sto je naisla.- Samo, da li ce pauci razumeti ako nepovredjeni iz nje izadjemo?I naglo se okrenuvsi spremno doceka udarac prvog zajapurenog seljaka koji se priblizi. Pao je sivi carobnjak zvani Rodrak tik pored svog sina i ucenika. Pao je u prividnu nesvest jer mu je misao umela u trenu da odluta, i da se ne vrati dok on to ne pozeli. Ali sve u svoje vreme.....
|
|
|
|
|
|
|
