| |
|
|
Autor Đorđe Petrović
|
|
Thursday, 12 April 2007 |
|
Strana 4 of 4 * * * Prevrtao se i premeštao. Nikako nije uspevao izbeći kvrgu koju je napravio bodež na njegovom struku. Snovi su izmicali pred bolom koji se lagano širio celom desnom stranom tela, nagoneći suze na oči.- Ne smem sad plakati, reče.Sad sam veliki.- Dečaci sa noževima ne plaču, prozbori i jače steže dršku noža.Pokušavao je da iz njegove stamenosti izvuče dovoljno volje da se suzdrži od suza.Ali, ipak je još uvek bio osetljiva duša. Svega trošnih sedamnaest leta prošlo je od kako je prvi put udahnuo zagušljivi vazduh Isemove pećine. Bar je tako zamišljao svoj dolazak na svet. Dečak se zvao Kron i pored svog moćnog imena o sebi i svom poreklu još uvek nije ništa znao. I to je bila prva tuga malog Krona.Od kako je znao za sebe, radio je za Isema, grbavog kovača u samim korenima planine Ragnarok, diveći se kadkad moćnom sjaju zvezda.- Jednog dana ću njihov sjaj spustiti na zemlju i utkati ga u svoj rad, obećao je sebi.Ali mali dečaci ne znaju da obećanja koja ne mogu održati, ne treba ni da daju.Ali zato malim dečacima se može valjda oprostiti.Jer nije lako biti Isemov učenik.Elem, Isem je kao što je već rečeno živeo u samoj senci planinskog venca Ragnarok, zaštićen od ljubopitljivih pogleda moćnom senkom Bogova.U životu je imao dve ljubavi. Gvožđe i malog Krona.O svojoj prvoj ljubavi je veoma često pričao,glasno i ponekad nabusito, jer voleo je svoju veštinu koliko i samog sebe.O onoj drugoj, nama zaista važnijoj ljubavi nije nikad progovorio u prisustvu drugog bića.
Ponekad, kad bi svetlost odgmizala u svoj nebeski dom, u tmurnoj tami svoje sobe, tek u mislima je priznavao sebi ovu drugu ljubav prema Kronu, detetu ljudi.Isem nije bio ljudskog porekla iako to Kron nije znao.
Za Krona Isem je predstavljao jedini primerak odraslog čoveka, jer u životu nije napustio lavirint pećine, žaleći u treperavom svetlu svoju sudbinu da će jednom, nadao se tek kroz mnoštvo godina, poprimiti kameni izgled Isemov. I to je bila njegova druga tuga. Samo zvezde su mu ponekad pružale prirodan sjaj kroz mali prozor okrenut ka planini. - Mali tračak nade, kako ga je nazivao Isem posmatrajući svog malog učenika kako zagledan u mrak nebesa odahuje.Jer i Isem je imao srce.Svako je imao svoje nade.Isem dečaka, a dečak zvezde. I Isem se nadao da će kroz Krona ispraviti nepravdu nanešenu svetu svojim rođenjem.
Za tu pogrešnu sliku imao je svetu da zahvali, jer čak i planinski orlovi sakrivali su svoj pogled pri njegovoj pojavi, a to zna duboko da se ureže u srce malog deteta.Da, i kameni Isem je bio dete,i to dete patuljka. Ustvari, bolje reći Isem je bio polu patuljak. Njegovu drugu polovinu, ljudsku, dugovao je majci koja se jednom nesrećnom prilikom zaljubila u patuljka kovača.Romasna je trajala kratko i Itlina, kako se zvala Isemova majka ubrzo je poludela.Razgoropađeni roditelji saznavši za ovu malu aferu, spremiše se na odlučnu osvetu mladoženjinoj porodici, ali saznavši za Itlininu trudnoću ubrzo promeniše mišljenje.Svoju bludnu kćer, otposlali su daleko od kuće, u drugi kraj zemlje, da u miru od zlobnih očiju na svet donese Isema, to neprirodno biće. U miru i nadljudskim bolovima. Gotron, Isemov otac, u žalosti za svojom ljubom pobeže iz sela i pronašavši jednu pećinu u samim zidovima planine nastani se tu. U miru i dugim noćnim časovima kovao je oružja, krsteći ih svakim udarcem čekića Itlininom lepotom. Jer ona uistinu beše lepa. Na dan Itlininog rođendana Gotron je običavao odlaziti do male reke u blizini prinoseći demonima voda žrtve isposnice, jer i do njegove udaljene pećine stigla je vest da se Itlina po rođenju deteta bacila u reku ostavljajući tek na svet donešeno čeljade tupoj patnji odrastanje bez majke.U svom svom bolu, prešao je preko misli šta je Itlinina porodica učinila sa detetom i svu svoju misao i volju okrenuo stvaranju darova koje je prinosio svake godine.U čast njegove daleke ljubavi. Desilo se da baš na dan prinošenja žrtvi na njegov kameni prag nekim čudnim vetrom donešen dođe jedan starac zavijen u sivo noseći u rukama zavežljaj koji je puštao veoma čudne zvuke.Gotron zaneme kad ugleda stranca i u svoj brzini svojih prstiju dohvati prvi komad metala koji beše našao.- Mir, reče starac, u miru dolazim Gotrone Izbegli.Nema potrebe za argumentima te vrste. Gotron jače stegnu dršku mača, jer mač prvo dohvati, i upirući vrh ka starčevim grudima reče:- Niko me ne posećuje u ovim danima tuge. Niti ja primam ikakve posetoce da se podsmešljivim rečima rugaju mojoj sudbini.Nemaš šta da tražiš ovde stara izelice.Pokupi skute svojih haljina i zaboravi na put kojim si došepao do mog praga.Odlazi, povisi glas, odlazi. - Zar izelicom se naziva onaj koji mu naslednika nosi, reče starac i otkri pokrovac zavežljaja.Iz malih usta dopre nesnosno snažan zvuk. Gotron ispusti mač i pade na kolena. - Naslednika, kažeš.Samo bol će od mene naslediti. Toga imam u izobilju. - Ne budi tvrda srca prema onima koji to ne zaslužuju, reče starac misleći kako na sebe tako i na malog Isema, koji se iz sve snage svog tek probuđenog bića drao na svet. - Ovo je tvoj amanet. Ovo je tvoja krv. I nemoj je odbijati, nastavi starac.Seti se Itlin, seti se njenog osmeha i dete njeno uzvratiće ti.Primi ga i odlazim. I položivši mu u ruke malo dete okrenu se na peti i nesta u brujanju reke. Gorton nije ni jedan pogled uputio za njim.Ostao je zagledan u male oči deteta kako jasno odražavaju njegov lik.Oči koje su ga podsećale na Itlin. Sad, da bi se bolje razumelo Isemovo ophođenje prema Kronu koje je bilo sve osim roditeljsko, mora se znati način na koji je sam Isem došao na ovaj tuđ svet.Priča o Kronovom rođenju ostaće još uvek u srcu Isemovom, sve dok njegova tvrdoglava priroda ne popusti pred logikom. Do tada da se pozabavimo Kronovim sadašnjim životom. Kao što rekoh, Kron je zamišljao da je oduvek obitavao u Isemovoj zagušljivoj pećini, i da pored polu-patuljka ne postoje drugi ljudi.Maštao je o dalekom nebu i primamljivom sjaju zvezda kulučeći težak rad u kovačnicama Isemovim.- Moraš naučiti pravilnu primenu gvožđa pre nego naučiš pravilno da dišeš, bile su Isemove reči.I on ih je uzimnao kao nepokolebljivi zakon i tako ga i sprovodio.Od malih nogu Kronu su u ruke stavljani metali raznih vrsta i ni jednom nije odlazio na spavanje bez preslišavanja. Kovački zanat, barem u Isemovoj interpretaciji bio je veoma opširan, i svaka pojedinost se morala znati uvek.Na sreću Kron zavole zanat, i ponekad je i sam iznenađen sebe hvatao sa osmehom na licu kako kuje ili čisti neko oruđe. Na Isema je gledao plašljivim okom, sa onim osećanjima koje normalni ljudi gaje prema dalekim rođacima i njihovim čudnim ljubimcima.Plašio se njegove istrajne volje i oštrog pogleda, ali ipak kao učenik divio se umešnosti njegovih ruku i prelepim stvarima koje je Isem pravio. Ali ipak imao je malo materijala za upoređivanje iako predmeti behu korisni, izdržljivi i na oko lepi.Tek će u svojoj, u tom trenutku nezamislivoj budućnosti, upoznati prave majstore tog zanata. Poneke predmete, uglavnom bodeže i kratke mačeve koje je sam napravio, Isem mu je dozvoljavao da zadrži kao znak pravilne izrade i kao mali poklon.Uglavnom na određen dan.U svojoj maloj ali ipak nadarenoj glavici Kron je zaključio da je taj dan imao poseban značaj, po svoj prilici nešto veliko. A on je oduvek želeo više da sazna o svom rođenju.Jednom, predveče kada je naravno uglačavao jedan kratak mač koji je skoro napravio i koji mu je poklonjen tog dana zapitao je Isema pitanje koje mu je žarilo utrobu.Po Isemovim računicama Kronu je tada bilo četrnaest godina. - Majstore Isem jer tako ga je morao oslovljavati, da li je današnji dan po nečemu poseban.- Svaki dan je poseban, odgovori Isem, zavisi samo kako ga posmatraš.Pogotovo ako je onom ko ga posmara poslednji. I namrgođeno pogleda u Krona. Dečak je očekivao ovakav odgovor i glavu je savio ka maču.- Mislim, nastavi nepokolebljivo, da ovaj mač zaista vredi, započe sad malo lukavije Kron.Isem priđe i uze mu iz ruku mač. Zamahnuo je par puta po vazduhu zadovoljno se smeškajući.- Da, da dečače, u pravu si, zaista vredi.- Ali, brzo nastavi Kron, ako vredi onda je prilika u kojoj je poklonjen ima poseban značaj.I uprevši svoje oči u Isema napravi odlučan izraz lica. Isem se uozbilji i sede pored dečaka.- Da, Krone, reče. I to bi jedan od retkih trenutaka kad ga je nazvao imenom. Kron se strese i saže glavu.- Ali kao što je prilika posebna, nastavi kovač, tako je posebna i osoba kojoj je poklon namenjen. Kron nije znao šta da radi. Odmakao se malo od Isema i nije se usuđivao da podigne glavu.Nikad u životu mu se Isem nije ovako obraćao i to ga zaplaši. Kovač podiže svoju ruku i Kron se skupi očekujući udarac.Ali umesto na glavu, gde se uobičajeno Isemova ruka ne baš nežno spuštala, Isem obgrli dečaka oko ramena i privuče sebi. Kron je utihnuo od straha.Nije se usuđivao ni jedan mišić da pomeri, a kamo li da progovori.Nije se ni opirao. Samo je zategnuto visio u patuljčevom zagljaju.Malo po malo vreme je prolazilo, a kovač ga je i dalje držao u naručju.Kronovi napregli mišići lagano počeše da se opuštaju i kao posledica glava mu meko pade na Isemove grudi.Tada je prvi put čuo udaranje Isemovog srca i zaprepastio se.Iako mu je zvuk tuđeg srca bio nepoznat u dubini duše znao je da ritam ne treba da bude tako brz kao ritam Isemovog srca.Ne priznajući podmukli glas u glavi pokrete svoju ruku i zagrli kovača.Osetio je polet. Osetio je toplinu.Podigao je pogled i zamalo vrisnuvši u uglu kovačevog oka ugleda nešto što je podsećalo na suzu. Stisnuo je zube da i sam ne zaplače i još jače privio kovaču u zagrljaj.Vreme je proticalo neprimećujući ogromnu promenu, zaljubljeno u svoju sopstvenu svrhu.Dečak i usamljen starac iskazivali su svoju prećutnu ljubav na jedini način koji su sebi smeli da dozvole. U kasnijim danima samo još jednom ga je Isem zagrlio i nikad više. Dovoljni su bili pogledi i stisak ruke.Poneka reč, poneki osmeh.Usamljeni u svojoj nadmenosti zauvek ostaju muškarci i to je njihova kletva.Ali od tog dana vazduh u pećini kao da više nije bio toliko zagušljiv, niti je vatra smetala njihovim očima, niti su zvezde dražile Krona na isti način.I dalje je ostao posvećen svom obećanju, što je veoma pohvalno za jedno dete.Ali jedan deo njegovog života se završio, i u usamljenosti i tuposti svojih živaca Kron je pronašao novo osećanje i čvrsto se vezao za njega.- Sada pored vašeg sjaja u svoj rad utopiću i ljubav prema nekome, reče jedne noći Kron zvezdama.Nekome je širok pojam, ali to on nije znao. Ipak ostavićemo ga na miru sa tom jedno žeravicom dok ne naiđe neki jači vetar od Isema i rasplamsa je do pune veličine. Jer, Kron je napokon zavoleo Isema, i to je bio poklon koji će obojica pamtiti do kraja života. Nakon tog čudnog događaja Kron je drugačije posmatrao skučeni svet u pećini.Utihnule su malo njegove neizlečive želje za izlaskom napolje i svom svojom voljom, kaljenom na Isemovoj peći, nagrnuo je na rad. Želeo je što više da uradi za Isema.E da je ranije stari kovač znao za ovaj čudotvorni lek.Ali ipak.
Noći su promicale kradući dana deo, preplićući svoje niti sa Kronovim radom, jer Kron je uvek radio noću.Sa osmehom je počinjao novi posao i u sreći ga je radio.Sa osmehom je završavao. Kako su dani odmicali Isem ga je sve manje učio ,a sve više kontrolisao tadašnji tok rada.Dečak je blistao.Dečak je stvarao. A to je nešto na čemu mu možemo uvek pozavideti. Zvezde izgubiše na svojoj blistavosti i dno Isemove pećine izliza se pod Kronovim nogama.Dečak je rastao i napokon stasao u mladića. Mišice su mu otekle od napornog rada i svakog dana rastao je u Isemovim očima. Dana kada je punio sedamnaest već je nadvisio Isema za glavu ali iako viši i dalje je gledao u svojim mislima na Isema kao većeg i snažnijeg.Kron je steko poštovanje prema kovaču. A to je nešto što se ne može izmeriti. Uoči svog sedamnaestog rođendana, iako Kron nije znao koji mu je rođendan, a kamo li broj svojih godina, završio je jednu prilično zavidnu kolekciju noževa na kojima je radio nekoliko nedelja.Isem mu je neprestano visio pored levog ramena pazeći na najmanju grešku, i još uvek malim ćuškama terao Krona da ih ispravlja. Umoran i zadovolja kako to samo može stvaralac biti na brzinu je sprao prljavštinu sa tela i sa osmehom se bacio na krevet.Pogledao je ka usamljenom prozoru i dodelivši mu jedan setan pogleda okrenuo se i zaspao pravednim snom.Ali snovi te večeri prema njemu nisu bili pravedni. Tek što je zaklopio oči zapade u neizbežan kovitlac odmora.Lagano tonuo je sa jasnim osećajem zadovoljstva.U mislima začu pesmu i reči mu se uvukoše u pamćenje. Kron je sanjao. Neprimetno se menjao pokrivač njegovog kreveta dok je Kron u nesvesnom stanju ležao na njemu. Bledeli su obrisi njegove sobe proširivajući vidike, pretapajući kamene zidove u vazduh do nestajanja sve dok se mladić nije našao na otvorenom.Njegov stari pokrivač nesta, i mesto na krevetu, Kron je sada lešao na zemlji pokriven gustom travom.Mreškajući se pri ovoj čudnoj promeni međ prstima po prvi put oseti vlat trave i u šoku od nepoznatog skoči.Oči navikle na tamu i mrak dočeka mu jasna svetlost dana koju do tada nikad nije ugledao i on vrisnu.Zatvori kapke pokušavajući da tu napadnu količinu svetlosti odbije od sebe.U sluđenom umu treperile su misli.- Zvezde su sišle i hoće da me oslepe, jaukao je njegov mozak.Mučen tolikom količinom svetlosti pade na kolena i nanovo dodirnu meku travu i kao opečen podiže ruke. Uzrok tome bio je jasan. Svom težinom svog tela pao je pravo na glavu i zemlja ga dočeka u svoj grubi zagrljaj. Nesvest ga obujmi i svet nesta. Kron je i dalje sanjao. Prevrtao se i premeštao. Nikako nije uspevao izbeći kvrgu koju je napravio bodež na njegovom struku. Snovi su izmicali pred bolom koji se lagano širio celom desnom stranom tela, nagoneći suze na oči.- Ne smem sad plakati, reče.Sad sam veliki.- Dečaci sa noževima ne plaču, prozbori i jače steže dršku noža.Pokušavao je da iz njegove stamenosti izvuče dovoljno volje da se suzdrži od suza.Ali, ipak je još uvek bio osetljiva duša. Svega trošnih sedamnaest leta prošlo je od kako je prvi put udahnuo zagušljivi vazduh Isemove pećine. Bar je tako zamišljao svoj dolazak na svet. Samo, ovog puta njuh mu je nagoveštavao neku promenu u vazduhu.Nije više bilo one tupe tromosti ni slabog zadaha.Kapci su mu se tokom nesvesti privikli na dan i sada su ga dražili da proviri.Vetrić zajauka i pomilova mu kosu.Polako je otškrinuo kapke.Jasna svetlost pogodi ga pravo u zenicu i on se na trenutak pokoleba. Ali njegova smela priroda presudi i uprkos bolu širom otvori oči primajući nadražaje koji ga omamiše. Uporno, poput vola, zurio je i zurio. Trepnuo je mahinalno. Bol uminu za tren.- Aha, sad mi je jasno.I sa novim iskustvom zagleda se u zemlju. Samo on nije znao da je to zemlja. Ugledao je nešto čudnog oblika. Uspravno, ali ipak povijeno po vrhu. Jedan mali stvor se penjao po tome čineći pri svakom svom minijaturnom koraku da se ta stvara povija sve više i više.Gledao je u vlat trave i mrava na njemu.Nasmejao se. I od njegovog daha mrav spade sa vlati i pobeže.Poblesavio je od zadovoljstva.Ne mareći više za svetlost skoči na noge i krenu putem mrava. I dalje je gledao u zemlju.Jasan prodoran smeh ga spopade i Kron u svoj svojoj silini zabaci se na leđa i prasnu u kikotanje.Najzad, ugledao je nebo.U svom umu jasno je čuo reči.- Nebo je plavo.- Nebo je plavo, ponovi Kron i zagleda se u to.Nije mogao da odvoji pogled.Prosto se zaledio zapanjen tom količinom lepote i jednostavnosti.U umu nanovo zatreperi misao.- Trava je zelena.- Trava je zelena, nanovo ponovi Kron i mahinalno pomilova vlati pored sebe.U vazduhu zavibrira dečiji glas..... ...... - Uhhhhh, smrdi...... .. i Kron skoči posramljeno na noge.Počela je da ga nervira ova neshvatljiva igra i on pokretima koji su svojstveni celoj ljudskoj rasi poče da češe svoju tupu glavu u potrazi za odgovorima.Nanovo podiže pogled ka nebu da se još malo nasladi.Nedaleko od njega u kratkim obrisima naziralo se brdo.Pogled mu skliznu na njega. - Kakvo je to ispupčenje, zapita se i već sa poslednjim slovom krete ka tom čudnom mestu. Jedan zalutali vihor lišća dolete sa juga.Obavio ga je triput oko tananog struka i poleteo naviše.- Ovo ništa nema smisla., reče Kron. U odgovor zalepršaše stihovi. Rihlan korun Istan mion,agloh iper comeiy estin.Ishtam fortal ecrotionRagnarokh iy morgzathan,Gorgoron mieyan est penathum. Odzvanjali su horizontom ispunjavajući svaki pedalj njegovog bića.U njemu stvarao se odjek.Stihovi su mu bili strani, kao i sam jezik kojim su ispevani, ali u sebi dobro je razumeo njihovu svrhu.Podigao je ruke ka nebu i otpevao reči.Jednostavno su izleteli iz njega sakrivajući svoj smisao, ali potreba da ih izgovori bila je neizdrživa i on pusti glasu na volju. Svi su svetovi lišće Igdrasila,samo ljudi cvetovi su ploda. Ječala je zemlja pod teretom reči. I tada se probudio.Preporođen.
| Čarobnjaci u tadašnje vreme |
| Rihlan dahom Boga zivi,samo Izabran nadu ukrasceVatrom zivom razotkrivenBesmrtnima kraj ce bitiVaskrsnulog cveta plod. Stihovi Pesme Prokletstva, kao i stihovi koje je izgovorio Kron nesvesno. |
|
|
|
|
|
|
|
