PRED VASKRS 2007.

Mesto: nebo nad Srbijom.

Vreme posta.

Još jedan dan smo bacili u blato.

Kao belo domaće platno.

Gazimo ga

i odlazimo.

Mada, nemamo kud.

Jaganjci zbijeni nad našim glavama.

Jaganjci kojima se ne lome kolena,

koji su klani

odmah po rođenju-

dok su u vrtlogu,

uz gromoglasan huk

izvirali podno belih manastira

i dizali se u vis,

i za ušima božure nosili

da posle vekovima padaju gromovi

dok bleje kosovska zvona

sa porušenih zvonika,

da kaplju crvene munje

i vreme izgubljenog dostojanstva

da vaskrsava savršeno čisto.

Oni su svodovi nad nama

koji nas vežu splićući nam vene.

Klanjamo se.

Rukama dotičemo blato pod nogama.

I krstimo se dugo,

u sopstvenim tišinama.

                                     Nađa Milković, aprila 2007.