Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
купи си сиви вилови,
поори њиву голему,
посеј си белу пченицу,
намоли мобу голему, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
купи си сиви волови,
поора њиву голему,
посеја белу пченицу,
намоли мобу голему;
све му девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи чешму шарену, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи чешму шарену;
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, сине Стојане!
Послушај мајку што збори:
направи цркву у селу, -
све ћев девојке да дођев,
Љиљана мома ће дође!
Стојан си мајку послуша:
направи цркву у село,
све си девојке дођоше,
Љиљана мома не дође!

Стојане, синко Стојане!
Послушај мајку што збори:
полегни, сине, те умри,
мајка ће простре покрови,
мајка ће свеће да упали,
па ће да викне да плаче:
таг' ће Љиљана да дође!
Стојан си мајку послуша:
полеже стојан те умре,
мајка си простре покрови,
упали свећу воштану,
повикну мајка да кука.

Љиљана двори метеше;
фрли си метлу из руке,
па си улезе у кућу;
"Ој мајке, мајке, мајчице!
Пусти се гласи разносав:
да ми је Стојан умреја!"
Уђе у башту зелену,
набра си цвеће шарено,
усука свећу воштану,
однесе момку Стојану,
запали свећу Стојану,
тури му киту на груди:
"Ој боже, боже, божице,
оваког мрца не видех,
што су му уста на подсмех,
што су му очи на поглед,
што су му руке на потхват,
што су му ноге на поскок!"
Тада си Стојан рипнаја,
па си ухвати Љиљану:
"Пушти ме, пушти, Стојане,
да си отидем код мајке,
да ти донесем дарове,
да ти дарујем сватове!"
Стојан Љиљану не пушта!

Српска народна лирска песма