| Prolog |
| Autor Nikola Bulj | |
| Thursday, 26 April 2007 | |
|
Tekst koji sledi napisan je kao prolog za knjigu epske fantastike, koja nikada nije ni započeta. Našao sam ga slučajno tražeći neke druge dokumente, pa odlučio da ga postavim ovde jer je epska fantastika trenutno kategorija sa najmanje dela, a možda ga neko nađe zanimljivim... Напољу је мрак. Кроз стаклено окно посматрам црно небо које се негде у даљини стапа са немирним таласима побеснелог мора. Доле, дубоко испод дворова, оштра стена и даље одолева тим вечним нападима, а капљице пене лете у ваздух, чак и одавде ми се чини да видим њихово светлуцање на месечини, иако заправо видим само таму. Дрхтај ме нагло пресече и одмичем се од прозора. Некада давно бих говорио са пуно хвале о храстовини, али сад могу да осетим слабу промају која тихо цури испод прозорске даске. Све се распада. Камени под просто извлачи последње трептаје топлоте из мојих промрзлих стопала. Прилазим великом чађавом камину и додајем још једну цепаницу, посматрам како почиње да се дими и пишти. Зима је дошла рано ове године, ни дрва за потпалу се нису прописно осушила. Грејем руке кратко на пламену, али то није ни издалеко довољно да загреје моје смрзнуте кости. Некада ми не би требала ватра да се загрејем. Али та времена су давно прошла. Понекад, у оваквим зимским вечерима, још ми и недостају. Тада не напуштам своје одаје, затражим да ми наточе купу рујног вина, и док у његовом одсјају посматрам месец од петнаест дана, размишљам о догађајима који су ме довели ту где сам. Одлуке које доносимо чине нас људима који јесмо. Толико пута сам то чуо са њених усана да су ми те речи остале урезане у подсвест, чујем их чак и сад, када она није ни близу. Окрећем се, са осмехом, посматрам зелен мач на почасном месту уз зид, и таписерију на зиду иза њега. Могао бих се заклети да ће она сваког часа да проговори однекуд иза мојих леђа, али то се не догађа. Ни вечерас, ни било које друге вечери. Прилазим масивном радном столу и за трен посматрам гомилу старих записа на високој полици изнад њега. Седам у удобну столицу, израђену специјално за мене у радионицама еснафа, доле у граду, обложену кожом и крзном, и са златним јабукама као украсом. Сваким часом проведеним у њој, све више ми се допада, мораћу да им пошаљем нешто за узврат. Узимам ново гушчје перо, које је неко од послуге раније припремио, јер оно од ноћас више није могло да испише танку линију плавог мастила на хартији. А посао мора бити завршен. Из вечери у вече стављам ситна слова у писмо, остављајући траг о срџби богова која нас је задесила пре много година, и догађајима који су уследили. Млади их се не сећају, наравно, а они који су их проживели, полако полажу своје животе у топли Ниевин загрљај. Мало нас је остало који се још увек сећамо опасности које доноси играње са ватром. Ако желим да упозорим будућа поколења, морам се побринути да о свему остане запис, иако ја можда нисам најбоља особа за такав посао. Морам да се насмејем, поред свег јада, када се сетим гомиле упропаштене хартије од синоћ. Колико је књига само могло бити послато, какве су све важне гласе могле да однесу. А још нисам ни почео. Како рећи некоме ко уопште не разуме како је све почело. Заправо, не знам ни сам када је све почело, знам само када је почело за мене. Можда је најбоље да тако и ја кренем, причом о себи. Вероватно је то помпезно и надувено, сматрати себе важним колико и догађаје који су изменили историју познатог света, али кад мало размислим, не могу да се одрекнем свих заслуга које сам имао у њиховом дешавању. А почело је давно, док сам био још само дечак. Најранијег детињства се наравно не сећам, иако имам неке слике у глави. Претпостављам да су настале тако што сам безброј пута слушао стару дадиљу како препричава мени и браћи како сам први пут узео штап и покушао да се борим са једним од њих, док је на дворишту тренирао са мајстором... Не сећам се његовог имена. Био је главни оружар, ситан, сед човек, тамног тена. Лако би га човек заменио за обичног слугу, или чак коњушара. Али био је непревазиђен са мачем. Отац је често говорио да је најбољи ратник у краљевству, да је побеђивао и много веће људе од себе, чак и голим рукама. Ово су све, наравно, пријатељска надметања на саборима и турнирима, ратова у то време није било, али знали смо да се он борио бар у једном, још као младић. Том човеку дугујем свој живот. А ни његовог имена се не сећам. Стидим се, признајем, али тако је, и ма колико се трудио, не могу да призовем та давно заборављена сећања. Он ме је научио мегдану, али и томе мудар човек увек избегава непотребне сукобе и тражи друге начине да реши проблем. Сећајући се тих речи, рекао бих да ја сигурно нисам мудар, али ту сам вероватно на оца, који је увек стављао част испред свега. 'Једино што имам је моја реч, и нећу никада да је продам', говорио је често. Увек се држао старих закона. 'Закони које су нам богови прописали', рекао је једном, 'важнији су од закона људи'. Никада није одбио гостопримство, никада ударио ненаоружаног, никад опростио увреду. Имао је виловита коња, белог као снег, застрашујућег. Сећам се да сам посматрао са старијим братом, стојећи на трави поред пута, како са својом четрнаесторком одлази у лов, сав у белом, са оклопом од љутог гвожђа и сивим соколом на левој руци. Камење из калдрме је летело на све стране када су љуте але пролазиле. У таквим приликама, био сам поносан на своје порекло, и желео да једног дана постанем као он. Наравно, судбина трећег сина никада није да наследи очеву титулу. А и мени је, морам признати, увек лепше стајало црно. Црно попут мрака, те хладне и језиве таме која нас све окружује када затворимо очи. Као мали, плашио сам се мрака. Не толико те црне празнине, колико ствари за које сам знао да нису тамо. Свако вече, када би дадиља угасила свеће и затворила тешка врата моје дечије одаје, задрхтао бих на великом кревету, потпуно сам, плашећи се чак и да дишем гласно. Гледао бих дуго у свећу на зиду, назирући је слабо кроз таму, превише мали да устанем и упалим је. Гледао сам у црни фитиљ, знао да се још увек слабо дими, тиња, и желео да полако поцрвени од топлоте и да светло, макар и најслабије, отера таму. Тако је и бивало. Без и најмањег звука, без икаквог знака упозорења, свећа би се упалила, и ја бих заспао мирно. Никад никоме нисам рекао да сам ја тај који их пали, иако ме нису питали само једном. Веровали су ми, јер иако ми је било већ шест лета, био сам ситно дете, много мањи од деце истог узраста. На крају је домаћица заључила да је на том месту најјача промаја, и да се свећа сама упали након што је угашена. Ја сам ипак, без обзира на све, веровао, искрено, онако како само дете може да верује, да сам ја узрок тој маленој ватри. Тог шестог лета мог живота, почео сам да учим вештину ратовања код нашег мајстора. Испрва само по сат времена дневно, са дрвеним мачевима за вежбање, које је он сам израђивао, у великој шуми која се налазила на брду изнад куле. Често сам ишао горе са њим, иако је то био заморан пут за мало дете, помагао му да изабере најбоље гране, посматрао док их је секао, гулио кору и припремао да у нечијој руци постану оружје. Док је радио, причао ми је о дрвету, о животињама из шуме, биљкама које смем да једем, показивао их када би имао времена. Највише смо ипак, причали о ратовању, мегданима, турнирима. Можда и превише, јер сећам се, отац ме је једном позвао, имао сам тада неких тринаест лета, и примио ме у великој дворани. Мајстор је био тамо, као и још неки од очевих људи, свештеник Ниевиног храма, мајка. Сећам се као да је било јуче – на високим каменим зидовима гореле су бакље, али највише светла је давао велики лустер са преко сто свећа, који је висио са огромне храстове греде на плафону. По зидовима је било изложено оружје и оклопи, на једном чак и стара уштављена кожа са уцртаном мапом наше области, како смо је звали тада. Отац је седео за столом, мајка са његове десне стране, а мој најстарији брат Георгије, тада већ мушкарац од седамнаест, са леве. Поред њих је стајао свештеник који је изгледао као да се досађује, али сада, када сам много искуснији, знам да је био савршено свестан свега што се дешавало у тој просторији, ако не и изван ње, где су два стражара стајала у пуној опреми пред вратима. 'Приђи Михаило', рекао ми је једноставно, и ја сам пришао столу и стао мирно. Знао сам да је време да одлучим. Мој нешто старији брат Петар је прошао сличан обред пре коју годину. Причао ми је о свом доживљају, и знао сам шта ће се десити. Као два млађа сина, нисмо били наследници, и требало је да научимо неку вештину у животу, којом би помогли Георгију једнога дана када наследи очево место. Он је, за разлику од нас, целог живота припреман за политику, на то да једног дана седне у краљевом савету, и заступа нашу област. Петар је, у своје време, био позван да приступи свештеничком реду, и прихватио је позив. Био је срећан да једнога дана може да стане иза нашег брата и да му савет, или утеху. Мене тај позив није привлачио ни мало, и био сам срећан када сам видео нашег главног оружара пред столом. Знао сам, када сам ушао, да ће он тражити од оца да му будем шегрт и да једног дана, ако богови дозволе, постанем десна рука свом брату, да се борим раме уз раме са њим. Ипак, није све било готово, одлука је остављена само мени, јер, међу људима које нисам познавао били су представници еснафа који су сматрали за част да им се придружи војводин син, макар и најмлађи. Отац их је све редом представио, рекао да је дошао дан одлуке, и понудио ми избор. Пришао сам оцу, клекнуо, пољубио га у скут и рекао да прихватам да будем мајсторов шегрт. Верујем да су сви то очекивали, јер иако главе еснафа уживају велику част, нико се не би одрекао могућности да постане други човек области, главни помоћник своме господару у рату, поготово кад је господар његов рођени брат. Одлука, која је требала, тако сам тад мислио, да ме задржи код куће, за разлику од Петра којег смо јако ретко виђали откако је отишао у храм на школовање. Одлуке које доносимо, чине нас људима који јесмо. Ах, како се судбина сурово поиграва са нама. Ускоро је требало да схватим да кућа није ништа до гомила камења, а област само пусто поље под болним ногама. Али, тада још дечак, иако сам себе сматрао одраслим, нисам знао ништа о догађајима ван дворова, и цео мој свет се завршавао недалеко од капија зидина, горе у шуми. У шуми сам и био, када је све почело. Био сам далеко, не ту изнад куле, већ у далекој и непознатој шуми, чак три дана хода са својим новим господаром, где ме је детаљно упутио у тајне вештине ратовања и преживљавања на отвореном. Никада нисмо јахали, иако је мој отац покушао да то предложи мајстору. Овај је само одмахнуо главом и рекао да 'дечак мора да научи да хода пре него што потрчи'. Заправо, мислим да је знао за мој страх од коња. Да, плашио сам се многих ствари, али чак и са тринаест година, коњи су за мене били огромне, иако предивне, ипак застрашујуће животиње. Пешачили смо. Брзо, споро, са честим или ређим одморима, ловили сами, сакупљали печурке, бобице и друге шумске плодове. Сладили се на крају оброка багремовим цветом. Учио сам како да пратим животиње, чак и ако је траг стар неколико недеља, како да упалим ватру којом нећу открити свој положај, како да поставим замке, направим сам лук и стреле и сличне ствари. Понекад се сећам тих дана, и сматрам да би свако требао да прође сличну обуку. Човек не зна никада шта га чека у животу, и потребно је знати преживети. 'Не показуј никада слабост', говорио је мајстор, 'ако покажеш да си слаб, пропашћеш'. Понекад помислим да сам више пута у животу могао да сакријем слабост, да сам можда могао неке ствари да урадим другачије. Ипак, сада је касно да се ствари промене, и могу само да испричам како је било. Након два рођења месеца, одлучио је да је довољно занемарио своје дужности у граду и решио да кренемо назад. За све време које смо провели у шуми, ни једном нисам покушао да упалим ватру “на свој начин”, верујем зато што сам свако вече падао исцрпљен поред ватре, а она је увек остајала да гори. Мада, сада кад опет размислим, било је то зато што се нисам више плашио мрака. Разумео сам га, чак ми је и одговарао. Навикао сам се, претпостављам. Човек се на све навикне, или умре. Преживео сам, морам да кажем, и много горе ствари од тог дечијег страха. Једна од њих ме је чекала код куће, или да боље кажем, тамо где је некада била кућа. Наш повратак је уместо веселе вриске деце, ужурбаних корака послуге, и очеве похвале због напретка, дочекала кланица. Видели смо црни конац дима високо на небу још из далека, и иако је рекао да не бринем, осетио сам нервозу у мајсторовом гласу. Корачао је све брже и брже, и ја за њим, све док нисмо избили на оно брдо изнад града. Остали смо неми пред ужасним призором. Зидови града су били разваљени, врхови кула црни, спаљени, а трава црна и црвена од крви. Гледао сам са неверицом, препознајући крајолик, али чекајући да мој водич каже како смо грешком избили негде друго, како то није мој дом. Погледао сам га, али био је тих попут гроба. Не сећам се најбоље свега што се касније десило, али могу да видим, као кроз неку маглу, себе како стојим на спаљеној земљи, унакажена тела на све стране, непрепознатљива и страна, на једном месту одсечена шака још увек је стезала мач. Мало даље, искидана панцирна кошуља, крвава, али без власника у близини. Посматрао сам тог човека, којег сам мислио да познајем, како трчи од тела до тела, са сузама у очима, преврће их, загледа у лица. На месту где је крв била најдубља, мени до колена, добро се сећам, пронашли смо мог оца, и Георгија, одмах до њега. Ране им нисмо могли избројати, недостајале су им литре меса, али чак и тако, обојица су били главити јунаци, лепши и виши од свих других. Нисам се мрдао, сузу од ока пустио, чак бих се заклео да нисам ни дисао. Онда, после вечности, мајстор је устао, окренуо леђа лешевима и пришао ми. Погледао ме је у очи, и сећам се, биле су крваве, да ли од плача или беса нисам знао, али када је испружио длан на њему је стајао златни печатник мога оца. Знао сам, у том тренутку, да га је скинуо са његове руке, знао сам, можда тек тада, да оце, мајке, никога више нема. Па опет, и сад се чудим сам себи, мирно сам пружио руку и узео га, погледао, ноктом руке скинуо скорену крв, и ставио на своју десну руку, одмах поред свог прстена. Нисам знао шта друго да урадим. Вероватно није ни он. Гледао ме је бледо, дрхтао и плакао. Сећам се да ми је било криво што и ја не могу да плачем, али сузе једноставно нису текле. Можда да сам имао више времена, али нисам. Из рушевина око нас појавили су се непознати људи са дивљим осмесима на лицима, људи са крвавим мачевима и смрћу која им је светлуцала у очима. 'Чекали смо вас', рекао је један, и почели су да сужавају круг. 'Још само је он остао од својих',рекао је други показујући на мене и пљунуо, 'дај нам га и можеш да идеш', рекао је ратнику чија леђа су покривала моја. Сетио сам се нечега што ми је не једном рекао. Кад желим да убијем, не треба да причам. Нисам. Мислим да проклетник није ни видео да се моја рука померила, а нож, исти нож какав су и моја два брата имала, нож са грбом наше породице на балчаку, вирио му је из грла, и уз кратак самртнички ропац, пружио се по земљи, остављајући тако још четворицу на ногама. Окренуо сам се, и у једном залеђеном тренутку немо посматрао мајсторову оковану сабљу Адрианопољку док је плесала насупрот два мача. Ветар је био стао, сунце је зашло за облаке, а ипак само танка сенка била је довољна да у моменту заборавим на све и својим мачем дочекам кукавички напад са леђа. Нећу причати како сам убио тог човека. Рећи ћу само да сам учио од најбољег. Када сам извукао своје сечиво из његове утробе, и док је рукама очајнички покушавао да задржи своја смрдљива црева унутра, клечећи на коленима и гледајући ме као пакленог беса, окренуо сам се баш на време да крикнем упозорење свом једином сапатнику. Тај тренутак памтим боље од свега што се десило тог дана, па и тог лета. Два леша под његовим ногама, његове руке крваве до лаката, лице испрскано том врелом и лепљивом течношћу. Полако је окренуо главу и погледао ме. Спустио је сабљу, покушао да се насмеје. Није видео. Није чуо. Мој очајнички крик га је упозорио, али прекасно. Окренуо на време да види буздован коњаника у пуној брзини. Црвена аздија, попут крви саме, вијорила се око нападача, а црни коњ је беснео под њим, бацајући пену на све стране. Оно што сам видео изгледало је попут дуге, непрегледне кише капљица у ваздуху, која се пресијава само једном, крваво црвеном бојом. Нисам стигао да се померим, а коњ је већ био предамном, претећи да ме прегази и да се ова прича ту заврши. Бацио сам се у страну, више инстинктивно него својом вољом, у последњем трену избегавајући распевана копита дивљег пастува. Никад нисам волео коње. Дивио им се да, плашио их се, све мање, али волео никада. Није ми било ништа теже да заријем сечиво у животињу него у човека. Није ми успело из првог покушаја, био је пребрз, али једном када се јахач нашао на замљи, није устајао. За трен сам погледао рањену звер која се ритала у прашини, тражећи у себи трачак самилости да приђем и скратим јој муке. Доле, у дубини моје душе, није горело никакво светло, само је мрачна тама пулсирала унутар мене. Окренуо сам се и брзим корацима пришао збаченом јахачу који ја непомично лежао на леђима, раширених руку и јечећи тихо. Оштрица мача на грлу била је сасвим довољна да проговори. Било је то последње што је рекао. Оно што сам сазнао, заувек је променило мој живот, као и животе мојих непријатеља, као што ће те видети. Стари војвода Ливац, чија породица је деценијама била у сукобу са мојом, још од како је неки од мојих предака победио на мегдану бесног Сергеја, неког његовог прадеда, захваљујући издаји опсео је наш двор ноћу и поклао без милости све које је затекао. Проклетник се чак побринуо да и мој брат Петар, који је требало да буде сигуран у Ниевином храму шест дана јахања одатле, буде сачекан негде успут и смакнут. Касније сам сазнао, када сам био много старији, да су још три свештеника, која су путовала у његовом друштву, изгубила животе јер су одбили да мирно наставе пут без њега. Богови знају, увек сам био наклоњен њиховом реду, дао сам небројне товаре блага за покој душе својима. Не тражим опроштај за себе, јер ствари које сам радио не могу да се опросте, нити бих желео и да могу, јер свако треба да живи са последицама својих одлука, али желим да кажем да сам им увек био захвалан за ту жртву. Верујем да су упозорили своје убице како ће бесомучним убиством четири свештеника навући клетву богова, и увек сам се питао јесу ли им поверовали, или су се само насмејали пре него што су просули њихову свету крв. Зато сам се и ја смејао сваки пут, када бих помислио на Ливца, размишљајући како да остварим неизречене клетве. Верујем да их је изненадило када међу масакрираним телима нису пронашли моје. Зато су и оставили људе да чекају на мој повратак. Нисам знао ко је издао мог оца, ко је отворио капије двора непријатељу, али знао сам да су исте усне желеле да виде и мене мртвог. Сви које сам познавао до тада, нестали су, као перо које ветар подигне и понесе у небо, остављајући нас доле у прашини да само посматрамо његов пут из далека, све док се не изгуби у потпуности у белини облака. Окренуо сам се око себе и једино што сам видео била је смрт, хладних очију и бледих усана, како шета по згаришту онога што је некада била примаћа дворана, иста она у којој је мој отац дочекивао госте, славио славу, држао здравице, она у којој сам ја изабрао свој животни пут. Узео сам шаку прашине, и пошао од тела до тела. Чуо сам једном, негде уз огњиште, да тако треба да се уради. Када сам завршио, дунуо је хладан ветар, и осетио сам како ме очи пеку. Једна суза, можда и последња у мом животу, склизнула ми је низ леви образ, и застала на уснама. Осетио сам њен укус, и хладноћу попут оштрице ножа. Погледао сам очев прстен са печатом на средњем прсту своје десне руке. Био је нешто већи од мог прстена. Онда сам одлучио. Без размишљања, само по осећају. Скинуо сам свој прстен и бацио га поред једног од тела. Узео сам златом оковану сабљу нашег мајстора, још једном погледао на место које је некада било мој дом, и упутио се уз брдо, ка шуми. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
