Gospodin Smole je stavljao katanac na radionicu. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja je šljapkao baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole se okrenuo nasmejan. Gledao je zabrinuta lica svojih saradnika.

 "De, de, nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju opet, samo da se stiša pomama."

Pre nedelju dana, sve novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče je bila i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni nisu prestali da zvone. I sad se iz zamandaljene kancelarije čuo promuklo zvrjanje. Preko noći su Smoleovi jedinstveni proizvodi postali veoma popularni. Gospodin Smole je, naime, proizvodio ljude.

"Religija je opijum za narod, reče onaj debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Više nije važno da li ga ima ili ga nema. Moda je novi opijum za narod. Dragi moji, od danas ste svi na odmoru, vratićemo se tek kad prođe moda."

Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini. "Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce je treperelo u krošnjama.