Gospodin Smole je šetao ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvijao je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Gospodin Smole je, naime, proizvodio ljude.

Na pločniku, gospodin Smole je spazio sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. On je voleo život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.

Tek što je sustigao svoju misao, gospodin Smole je ponovo ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.

Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole se nagnuo da pogleda bolje. Ovaj puž je bio nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.

Zgrožen pokoljem vrste Helix Pomatia u njegovoj ulici-aleji, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je mogao da učini tako nešto? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.

"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole. Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.