Често причам ову причу! Пријатељима, познаницима и свима које срећем. Увек је у питању исти израз лица код људи. Избечене очи, благо отворена уста и неверица. Само моји душевни парњаци верују без сумње. Остали, или не верују у потпуности, већ догађај приписују последицама прележаног менингитиса, или се питају.           

Али нико није остао равнодушан.           

То се збило у Врњачкој бањи, рају на планети Земљи. Имао сам тамо кућу, направљену по узору на моје снове, одисала је мирноћом и благошћу. Била је право уточиште за моја бежања од живота.           

Налазила се на новом путу за планину Гоч, на месту где ливада прераста у шуму. Била је саздана из два спрата. Доле се налазила само једна велика просторија, а горе две спаваће собе. Сав намештај, украси, прозори, резбарије и скулптуре су били од дрвета. То је давало топлину и утапало се у околну природу.            

Већину својих песама сам тамо изнедрио. Тамо су настајале, расле као ембрион, рађале се уз моје болове и сазревале. После су и оне бежале од живота у живот. Био сам срећан у свом уточишту. Можда и сувише срећан!?           

Те вечери је месец био пун. Дах природе је освежавао, а ноћ је била топла. Права летња. Машта ми је радила без грешке, музе ме нису штеделе у инспирацији, а ја сам писао, смејао се и плакао.           

Поноћ је прошла, седео сам поред прозора и размишљао. Куцање ме је пробудило из поетског сновиђења. Устао сам и пришао вратима.           

Напољу је стајао старији човек, црне пути и гараве боје косе. Само су беоњаче и зуби одударали од његове комплетне таме. Рекао је да ме познаје већ дуго и да би желео да се одмори од дугог пута. Нисам га препознао!           

Али, ја сам васпитаван да никога не одбијам. „Увек прими, сине, онога ко ти тражи конак.“ – одзвањале су ми мајчине речи. –  „Никада не можеш знати ко је путник, можда баш наш светац.“           

Знао сам да овај човек сигурно није светац, али сам му пожелео добродошлицу. Ушао је и сео за сто. Приметио сам да му је лева нога краћа, чудно ју је вукао. Скувао сам кафу, сипао сам му домаћу ракију и насекао пршуте. Исекао сам велики сомун, био је месечевог облика, укуса амброзије, хране Богова. Правила га је баба Грозда и свако јутро ми је доносила два комада.

            „Рекли сте да ме знате, али ја...“           

            „Ти мене не можеш знати, био си беба када сам те даривао.“ – рекао је човек, а очи су му биле чудног сјаја. Боја ватре је шибала из њих. Мало сам се тргнуо.           

            „Ви сте значи, познаник мојих покојних родитеља?“           

            „Да. Тада сам ти рекао да у животу постоји велики број путева и раскрсница. Али сви воде из истог извора. Извора живота и смрти. Смрт је онај најлепши део живота, или је живот најлепши део смрти. Зависи како ко гледа...“           

            „Ха, ха, ха, ја то сигурно нисам упамтио.“ – насмејао сам се да одледим гробну атмосферу.           

           „Јеси, како ниси?! Дао сам ти нешто што ти много значи, а рећи ћу ти ускоро шта је то.“           

Осетио сам језу и талас ''мрава'' кроз кичму. Није ми било пријатно. Погледао сам кроз прозор и видео округли месец, личио је на Гроздин сомун, како шаље светлост ка мени. Мој гост је седео у мраку.           

Устао је и кренуо ка вратима. Пошао сам да га испратим.           

           „Хвала ти на гостопримству.“           

           „Нема на чему.“ – рекао сам, а лакнуло ми је кад је кренуо.           

           „Али ти ипак морам узети оно што сам ти поклонио, ја увек долазим по своје.“           

          „Ја немам тај поклон, можда је остао у родитељској кући?“ – бивао сам све узнемиренији.           

Стајали смо испред куће и гледали у месец. Човек се окренуо ка мени и језиво је искривио лице у нешто што је требало бити осмех.           

           „Видиш оно светлеће тело на небу?“ – упитао ме је.           

           „Мислите на месец?“           

           „Можеш га и тако звати. Преко њега ја све видим, то је моје око. Када је пун, тада су ми очи широм отворене и пун сам снаге, а после их полако затварам и спавам.“           

Заледио сам се од ужаса, улетео сам у кућу и залупио врата. Човек је арлаукнуо, насмејао се и пропао у земљу. Осетио сам да губим свест, срце ми се ритало, убрзо је наступила спасоносна тама.           

Нашла ме је Грозда у грозници. Одвезли су ме у болницу где су поставили дијагнозу менингитиса, непознате етиологије. Месецима сам лежао. Размишљао сам како сам био глуп и нисам одмах препознао Хромог. А моји родитељи су ме често упозоравали на њега. „Црн је, гарав.“ – викала је мајка. – „Сакат у једну ногу, ма лако ћеш га препознати.“           

Од тада више нисам написао ни једну песму. Мој дар је ишчилео, одлетео са оним који ми га је поклонио. Кућу у бањи сам продао и побегао у велики град. Сада предајем књижевност у једној београдској гимназији. Покушао сам да пишем прозу, ова прича је моје прво чедо, срце ми лупа као код узбуђеног младића, почињем испочетка.            

Можда ћу и успети?!