Eniaroyah.Com Advertisement
Naslovna strana arrow Epska Fantastika arrow Oko na nebu
Friday, 22 August 2008
 
 

Oko na nebu
Autor Đuro Kosanović   
Monday, 14 May 2007

Често причам ову причу! Пријатељима, познаницима и свима које срећем. Увек је у питању исти израз лица код људи. Избечене очи, благо отворена уста и неверица. Само моји душевни парњаци верују без сумње. Остали, или не верују у потпуности, већ догађај приписују последицама прележаног менингитиса, или се питају.           

Али нико није остао равнодушан.           

То се збило у Врњачкој бањи, рају на планети Земљи. Имао сам тамо кућу, направљену по узору на моје снове, одисала је мирноћом и благошћу. Била је право уточиште за моја бежања од живота.           

Налазила се на новом путу за планину Гоч, на месту где ливада прераста у шуму. Била је саздана из два спрата. Доле се налазила само једна велика просторија, а горе две спаваће собе. Сав намештај, украси, прозори, резбарије и скулптуре су били од дрвета. То је давало топлину и утапало се у околну природу.            

Већину својих песама сам тамо изнедрио. Тамо су настајале, расле као ембрион, рађале се уз моје болове и сазревале. После су и оне бежале од живота у живот. Био сам срећан у свом уточишту. Можда и сувише срећан!?           

Те вечери је месец био пун. Дах природе је освежавао, а ноћ је била топла. Права летња. Машта ми је радила без грешке, музе ме нису штеделе у инспирацији, а ја сам писао, смејао се и плакао.           

Поноћ је прошла, седео сам поред прозора и размишљао. Куцање ме је пробудило из поетског сновиђења. Устао сам и пришао вратима.           

Напољу је стајао старији човек, црне пути и гараве боје косе. Само су беоњаче и зуби одударали од његове комплетне таме. Рекао је да ме познаје већ дуго и да би желео да се одмори од дугог пута. Нисам га препознао!           

Али, ја сам васпитаван да никога не одбијам. „Увек прими, сине, онога ко ти тражи конак.“ – одзвањале су ми мајчине речи. –  „Никада не можеш знати ко је путник, можда баш наш светац.“           

Знао сам да овај човек сигурно није светац, али сам му пожелео добродошлицу. Ушао је и сео за сто. Приметио сам да му је лева нога краћа, чудно ју је вукао. Скувао сам кафу, сипао сам му домаћу ракију и насекао пршуте. Исекао сам велики сомун, био је месечевог облика, укуса амброзије, хране Богова. Правила га је баба Грозда и свако јутро ми је доносила два комада.

            „Рекли сте да ме знате, али ја...“           

            „Ти мене не можеш знати, био си беба када сам те даривао.“ – рекао је човек, а очи су му биле чудног сјаја. Боја ватре је шибала из њих. Мало сам се тргнуо.           

            „Ви сте значи, познаник мојих покојних родитеља?“           

            „Да. Тада сам ти рекао да у животу постоји велики број путева и раскрсница. Али сви воде из истог извора. Извора живота и смрти. Смрт је онај најлепши део живота, или је живот најлепши део смрти. Зависи како ко гледа...“           

            „Ха, ха, ха, ја то сигурно нисам упамтио.“ – насмејао сам се да одледим гробну атмосферу.           

           „Јеси, како ниси?! Дао сам ти нешто што ти много значи, а рећи ћу ти ускоро шта је то.“           

Осетио сам језу и талас ''мрава'' кроз кичму. Није ми било пријатно. Погледао сам кроз прозор и видео округли месец, личио је на Гроздин сомун, како шаље светлост ка мени. Мој гост је седео у мраку.           

Устао је и кренуо ка вратима. Пошао сам да га испратим.           

           „Хвала ти на гостопримству.“           

           „Нема на чему.“ – рекао сам, а лакнуло ми је кад је кренуо.           

           „Али ти ипак морам узети оно што сам ти поклонио, ја увек долазим по своје.“           

          „Ја немам тај поклон, можда је остао у родитељској кући?“ – бивао сам све узнемиренији.           

Стајали смо испред куће и гледали у месец. Човек се окренуо ка мени и језиво је искривио лице у нешто што је требало бити осмех.           

           „Видиш оно светлеће тело на небу?“ – упитао ме је.           

           „Мислите на месец?“           

           „Можеш га и тако звати. Преко њега ја све видим, то је моје око. Када је пун, тада су ми очи широм отворене и пун сам снаге, а после их полако затварам и спавам.“           

Заледио сам се од ужаса, улетео сам у кућу и залупио врата. Човек је арлаукнуо, насмејао се и пропао у земљу. Осетио сам да губим свест, срце ми се ритало, убрзо је наступила спасоносна тама.           

Нашла ме је Грозда у грозници. Одвезли су ме у болницу где су поставили дијагнозу менингитиса, непознате етиологије. Месецима сам лежао. Размишљао сам како сам био глуп и нисам одмах препознао Хромог. А моји родитељи су ме често упозоравали на њега. „Црн је, гарав.“ – викала је мајка. – „Сакат у једну ногу, ма лако ћеш га препознати.“           

Од тада више нисам написао ни једну песму. Мој дар је ишчилео, одлетео са оним који ми га је поклонио. Кућу у бањи сам продао и побегао у велики град. Сада предајем књижевност у једној београдској гимназији. Покушао сам да пишем прозу, ова прича је моје прво чедо, срце ми лупа као код узбуђеног младића, почињем испочетка.            

Можда ћу и успети?!

                                                                                            © Ђуро Косановић, 2007.

 

 
< Prethodno   Sledeće >

Prijavi se
Da bi objavili delo na sajtu morate se prijaviti, ili prvo registrovati besplatno ako to još uvek niste učinili. Svi koji nisu zainteresovani za objavljivanje, ali vole da čitaju i pričaju o knjigama, mogu da se registruju na forumu i započnu diskusiju...
Marketing
 
Izdavačka knjižara "Zlatna Grana" Sombor
 
123sajt.com - registracija i transfer domena, hosting i web dizajn
 
 Unisex Magazin
 
Donesi.com
 
 
Pomoć uživo!
 
Top! Top!