„Мало село које је побожно дисало, а налазило се у близини Трстеника, одувек је поштовало традицију и православље. Близина манастира Љубостиња је у приличној мери утицала на, кроз време, непрекидно слављење православне религије.

Али никада мису заборавили старе, паганске обичаје. Они су се одржали, преживели су, али су се преобразили, оденули нова одела.

У старој кући, која се налазила на месту где ливада прераста у шуму, живела је поштена породица. Стари Јован Стевановић, бивши казанџија, његова жена Стојанка, син Петар, са женом Аном и малим жутокосим дететом, анђеоских небо-плавих очију и античког профила, удахњивали су животну силу у бело окречену кућу, на чијем врху су се кривила два оџака.

Да их је ко упитао, одговарали би да су срећни!

Али Суђаје ништа не заборављају. Пролеће се поново јавило, као и осталих седамдесет у Јовановом животу, али је ово било за њега последње. Ударила су га запрежна кола и једва је смогао снаге да прошапута молитву док је лежао на каменитом путу.

На бдење је дошло цело село.

Сандук са старцем је стајао на сред собе. Уплакани људи су седели или стајали около и изражавали неверицу. Плави дечак је био уредно обучен, у тамно одело, а око врата му је лепршала црна лептир-машна. Био је тужан, обожавао је деду који је увек имао лепу реч за њега и брдо прича и бајки. Стајао је у углу собе. Како је време текло, број људи се смањивао, одлазили су кућама, враћали се у уобичајен ред ствари.

Баба Стојанка је занемела од туге, седела је поред ковчега и сећала се. Плави дечак је и даље непомично стајао у углу.

- Буди ту, синко. Баба ће изаћи часак. Чувај деду.

Зачуо је познати шум и угледао свог мачка Мишка, старог друга из праскозорја његовог живота. Мишко се чудно понашао, режао је, кострешио се и плашио. Стајао је на супротној страни собе од дечака. Дечко га је вабио да му приђе, требало му је нешто топло, крзнено, да му загреје срце, које се целога дана ледило. Мачак је полетео, прескочивши сандук са мртвацем и нашао се у пријатељском дететовом загрљају.

Када је баба ушла мрко и уплашено је погледала животињу и наредила унуку да је изнесе напоље. Затим је наставила да нариче за старцем.

Прошло је неколико дана од сахране а село је било узнемирено. Тамни знаци су се ваљали селом, а нико није знао узрок. Људи су у колонама ишли у Љубостињу, целивали камени ковчег са моштима Царице Милице, молили се Јефимији, да им обе светице укажу на грехе, који су очигледно постојали с' обзиром на вероватну појаву слуге старог Хромог.

Нађена је мртва девојка, чија је крв нетрагом напустила младо и здраво, а сад суво и спарушено тело, а два уједа су јој красила врат.

Вампир!

Нема другога објашњења. Људи су се затварали у куће, качили венце старог, доброг белог лука, мазали су катраном прозоре сликајући крст.

Монахиње су слале песму и молитве, цео крај је био окићен дивним тоновима, одзвањали су од сваког камена, од сваког дрвета, од сваке куће.

Нашли су убрзо пастува, здравог и густе гриве. Плавооки дечаг га је заувек упамтио. Они су личили на неки начин, сијали су античком лепотом и сјајем.

Сећао се призора који је деценијама походио његове снове, призора који је од сваког дивног сна правио кошмар. Уплашено дете је заувек остало у његовом срцу и касније када је постао одрастао човек.

Сељаци су повели коња на гробље, а када је почео да фркће и лупа о један споменик, велика суза се дечаку скотрљала низ лице. На новом каменом споменику је видео слику свога деде. Људи су га немилосрдно срушили, откопали и извадили сандук. Сећао се бабе која је била жута, жута као восак, тамних, модрих подочњака. Очи су јој биле избуљене, велике као кликери за децу, само што нису испале. Није пуштала ни гласа док су сељаци окрутно подигли поклопац са сандука где је спавала њена љубав.

- Он је вампир! – викнуо је неко. – Погледајте људи, свежа крв му је још на устима, видите како се надуо као мешина, дајте колац.

Дечак и данас памти тај ударац чекићем у колац, тај звук пробијања мртвог тела, бакин безнадежни цијук.“

Стари професор је завршио причу и погледао у студенте. Амфитеатар је, као и увек био пун младих људи. Очи су им цаклиле у тишини!

Био је то човек дубоко зашао у седму деценију живота, седе косе која је на местима била прошарана жутом бојом маслачка. Његове небо-плаве очи су их хипнотисале.

Предавао је предмет „Народна религија Срба“.

„Ето, драга моја децо, сликовито сам вам описао један истинит догађај. Он ће нам помоћи да дубље заронимо у проучавање феномена супституције старог, паганског веровања које се сударало са појавом нове, хришћанске религије. Шта је то феномен супституције у науци о религији? Одакле веровање у Хромог? Ко је он у ствари био? Како настају и како се могу убити вампири?“

Студенти су били спремни за дискусију, нису хтели да изневере сјајног човека и професора, некога ко им је био драг као рођени деда. А он је опет преко њихове младости успевао да задовољи никада промењеног дечака у његовом срцу и души.                                                                         

                                                                       *Вједогоња је синоним за вампира.