Prokleta samospoznaja...

 
         Nije ovo još jedan od mojih mnogobrojnih tripova, već sirova istina, ogoljena pred očima onog koji će joj presuditi... Naravno, pod uslovom da se usudi da se uhvati za dželatsku sekiru...

 
         Pitam se stalno... pitam se svakog dana... nikako ne nalazim odgovore... možda ne gledam u prave stvari... možda zatvorim oči u pogrešnom trenutku...

 
         Tužno je kad ne iskoristiš sve što možeš... ali ne treba se samosažaljevati, nego upinjati se i tražiti nove prilike... znam ja sve to...

 
         Ljudi su najsrećniji kada upoznaju sebe jer tada konačno shvate svrhu postojanja: šta treba da rade, gde da idu, koga da vole...

 
         Jeste, iz najtežih trenutaka se rađa najveća sreća... treba samo izdržati taj bol dok ne iscuri esencija u kapljici... samo, kad se u tebi krije velika tuga, a ne znaš kako da je se rešiš, postoji opasnost da te povuče dnu... Ali krava je ulupala šlag od pavlake, što ne bih i ja?

 
         Da li posle kiše dolazi sunce ili treba uživati u suzama neba jer su toliko drugačije da bi ono što ide posle njih imalo smisao iz tog kontrasta?...

 
         Nadam se da će se strpljenje isplatiti...

 
         Dok čekaš, čekaj kvalitetno, osećaj, misli, radi, ono što treba da dođe jedino tako će dobiti svoju jagodu na šlagu...

 
         Ne želim da se potrošim na prosek... Hoću da zbog mene stvari dobiju natprosečnost...

 
         Jeste, hiljadu puta ću udariti glavom o zid da bih osetila da je tvrd, ali to će biti nešto do čega sam ja došla, a ne tuđe iskustvo upakovano u otrcani celofan saveta...

 
         Kako se kroti divlje srce? Ne treba mi sedlo, samo uzde... privremeno...

 
         Znam i ovo: neću prestati da tražim... Ali se ipak i dalje pitam: da li sam te našla samo za sebe ili kao putokaz ka nekome drugom?...