| Кebrina jama |
| Autor Đuro Kosanović | |
| Friday, 18 May 2007 | |
|
„Она је одувек била ту, док су наши стари још шетали овим шумама.“ – говорио ми је покојни деда. Ја сам уплашено гледао у левкасту јаму, напуњену разним отпацима и смећем. Бојао сам се тог вртлога, тако сам је замишљао. Налазила се у близини наше шуме, на месту где ливада прераста у шуму. Звала се Кебрина јама. Ту причу сам знао од своје пете године, када сам почео без старијих да крећем у истраживања богатог личког краја. Морао сам научити да се чувам. „Нико не зна ко је био Кебра, Ђокице! Ни када се родио, ни ко су му били преци.“ – започео је деда. – „Зна се само да је био зао човек, проклет. Много је пио, тукао се по селу, убијао...То је било мрачно време. Био је богат, имао је предивну кочију, краљевску. Током једне пијане ноћи, док је као ветар јурио селом, снажна муња је ударила испред њега и направила процеп у земљи. Пропао је са све кочијама, уз јаук од којег се ледила крв. То је била казна...“ „Али, деда, па тада је умро. Не морамо га се више плашити?“ – збуњено сам упитао. „Ђаво се умешао, синко. Већ неколико дана после његове пропасти почела су говоркања по селу. Људи су опет били уплашени. Причало се, да ако неко упадне у ту јаму, коју је муња обликовала да буде као замка, Кебра пружи руку и увуче га у утробу земље. Зато буди опрезан, не прилази том проклетом месту. Вековима касније људи су бацали смеће и отпад на то место, да га обележе, да увек знају где је. Само се ти ње клони.“ Дедина прича ме је плашила, али ми је и будила истраживачки дух. Моје детиње мисли су биле храбре. Хтео сам да ослободим село тог проклетства, да испаднем јунак, јер у мени делом тече поносна личка крв. Кришом сам узео шибице од бабе, мало бензина сам сипао у флашу и кренуо у јуначки поход. „Ништа није јаче од ватре.“ – мислио сам. – „Сипаћу бензин у јаму и запалићу је! Онда ће сви бити поносни на мене.“ Стигао сам до циља. Бојажљиво сам пришао ивици и погледао. Чинило ми се да је рупчага тога дана била ведрог, чак љупког изгледа. Узео сам флашу са бензином. „Морам прићи ближе, треба сипати у сам центар.“ – мислио сам. Бљесак времена је зазујао док сам се нашао изгребан у јами. Вриштао сам и чупао велике бусенове земље измешане са отпацима, док сам покушавао да се узверем. Зачуо сам језив звук, гребање или скичање. Погледао сам и испред себе угледао грозну, буђаву шаку како израња из земље и хвата ме за ногу. Безнадежна болна гримаса ми је искривила лице, нада се полако гасила. Имао сам само дванаест година! Али тада сам изнад себе угледао нечије лице. Био је то шумар Миле. Скочио је у јаму и отпочео борбу са поганим, нечастивим, некада људским бићем. Отргнуо ме је из те усмрделе руке и избацио на ливаду. Изгубио сам свест. Када сам дошао из сенке, угледао сам забринуто дедино лице. Насмешио се благо када сам отворио очи. Бака је плакала. Устао сам полако, док ми је марш свирао у глави и ужаснуто погледао у огледало на зиду, поред мога кревета. Тај обрис у огледалу је носио мој лик, али му је коса била потпуно бела! Остарила од ужаса. Шумара Милета никада нису пронашли. © Ђуро Косановић, 2007. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|




