Још сам жив!  Бар тако мислим. А чим мислим, значи да постојим, тј. живим. Cogito ergo sum.

            Зовем се др Томислав Маравић. 'Др' као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам биолог истраживач, ботаничар. Двадесет и пет година се бавим скупљањем биљака и прављењем нове класификације, засноване на најсвежијим открићима молекуларне биологије. Моје колеге ме у шали зову нови Карл Лине. Био сам дуго година у срећном браку, сада сам удовац, имам двоје деце, сина и ћерку, и три унука.

            Моја несрећа је почела ране јесени, не знам које године, али рачунам да их има бар три, четири...

            Био сам у подножју Гоча, у ванземаљски лепој Врњачкој бањи. Тамо сам имао малу викендицу, у близини шуме, на месту где ливада прераста у шуму.               

           Требало је да скупим још једну биљку за мој хербаријум, познату у народу као мразовац. Латински назив јој је Colchicum autumnale. То је вишегодишња биљка, висока 20 – 40 cm, листови су јој приземни и усправни. Цвета у јесен дајући цветове анђеоске светло-љубичасте боје. Ти цветови опчињавају на прво виђење. Класификују је у отровно и коровско биље, а народ испреда чудне легенде о њој. Када процвета затуцани сељаци уништавају те дивне прстолике творевине.

            Понео сам прибор за прикупљање биљака, сендвиче и литар пива. Планирао сам да мало прошетам по шуми, био је пун месец те вечери, знао сам да ћу имати природну светиљку изнад главе да ми олакша кретање, а и волео сам тај помало застрашујућу утисак који месечина изазива шаљући своје зраке по шуми.

            Дан је полако клизио своме крају када сам стигао до места где сам приметио мразовац. Био је прелеп. Узбрао сам неколико добрих примерака и сео у траву да задовољим глад за никотином. Неки тихи звуци су ми привукли пажњу. Помислио сам да су неки излетници упалили радио, али нисам никога видео у близини. Лепе хармоније, мени непознате, таласе су кроз тишину предела. Завршио сам нижу музичку школу, тако да сам поседовао основна знања из теорије музике, али ту малодију никако нисам умео да растумачим. Чудна ритмика, чудни тактови!

            Осетио сам како ми хипнотичка свирка успављује чула и убрзо сам заспао, бар мислим да сам заспао, сада сам сигуран да је губитак свести условило хипнотичко деловање музике.

            Тргнуо ме је неки танани додир по руци. Отворио сам очи и увидео да је наступио мрак. Месец се злокобно смешкао изнад мене.

            Непозната светлост је избијала из цветова мразовца. Музика је и даље ваљала, а мени се у кости увлачио неспокој.

            Међутим, неспокој је убрзо прерастао у задовољство. Разум се плашио, али га је нека чудна сила успавала и смирила. Смејао сам се и плакао. Из цветова су излазиле мале девојке, сијајући као свици, прелепе и наге, имале су крила на леђима и зујале су око мене. Звале су ме именом, шапутале су и смешиле се. Играле су и певале. Осетио сам како и сам крећем да играм.

            Кроз главу ми је пролетело упозорење сељака да се виле рађају из мразовца. Оне су приметиле мој тренутни трзај, као да су знале шта мислим, али су ме брзо умириле. Биле су тако слатке и изазовне. Еротичне!

            Светлост и музика су постали једно биће, једна компактна целина која је стварала вртлог. Ја сам играо док су ме нежне ручице држале и храбриле.

            Изненада је све престало. Виле су нестале, а ја сам осетио разарајући бол у ушима и очима. Осетио сам да падам и изгубио сам свест.

            Када ми се свест вратила, нисам ништа видео, ни чуо. Покушао сам да говорим, али глас није излазио. Удови су били непослушни на моје нервне сигнале. Осећао сам додир неких људи, бар мислим да су били људи.

            Јадна моја деца! Нико не зна шта ми се десило. Вероватно су ме стрпали у неку болницу где ме апаратима одржавају у животу. Машине региструју моје мождане активности. А ја не могу да пренесем своје искуство!

            Зато непрекидно понављам ову причу, у облику мисли, надам се да ће их неко људско биће пресрести и забележити. Модерна наука негира могућност читања мисли, али негира и постојање вила. Боже, помози да неко ухвати мој вапај.

            Бићу упоран.

            Јер још сам жив!

               Дакле, зовем се др Томислав Маравић. 'Др' као доктор наука, а не као лекар. По занимању сам...