У разна времена је носила другачија имена. Срби су је поштовали из страха. Док је певала стварала је нежни лахор који је миловао чобане и чобанице у љубавном загрљају. Када је била тужна свирала је сетне мелодије, а ветар, њено чедо, играо се растерујући капи кише.

            Љута је била обично зими. Тада је шибала по ливадама, шумама, крововима кућа. Људи су се крили и молили се.

            Срби су је звали Ћорава Анђелија.

            Ретки сведоци су тврдили да је то била баба, која је носила повез преко једног ока. Била је обучена у црно, дуге седе косе, избразданог лица од старости.

            Старији, а мудрији људи су викали да се родила мало после настанка времена.

            Вековима и миленијумима је дувала, стварала ветрове, оркане и торнада, а онда је дошао двадесети век, људи су престали да верују у Њу. А она се хранила њиховим веровањем.

            Почела је да слаби, да губи снагу и моћ.

            Повукла се у непознату планину, далеко од људи, заробила је саму себе у један стари бор. Он је био њен пријатељ од настанка, туговао је вековима на месту где ливада прераста у шуму.

            Ту и сада спава.   

            А ко ли сада прави ветрове?

                                                                                                                           © Ђуро Косановић, 2007.